Milica Tomić / Pančevačka ekstenzija Edinburške izjave: Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje
OKTOBAR XXX, autor Jelena Vesić, Izložba – Simpozijum – Performans, Pozorište Kulturni centar, Pančevo, 2012.
AKT 6
Umetnost i revolucija, autor teksta Raša Todosijević, 1975.
PANČEVAČKA EKSTENZIJA EDINBURŠKE IZJAVE:
KO PROFITIRA OD UMETNOSTI A KO POŠTENO ZARAĐUJE
Milica Tomić, performans, Pančevo, 02. oktobar, 2012. godine
“Edinburšku izjavu – ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje” Dragoljuba Raše Todosijevića iz 1975. godine puštam preko zvučnika, i onda uživo dodajem, dovikujem i izgovaram nove pozicije, uloge, funkcije itd. koje odgovaraju epohi kapitalizma u kojoj živimo danas, 2012. godine. Sva svetla su upaljena – iznad gledališta, na sceni i iza scene. Krećem se kroz ceo prostor, od poslednjeg sedišta do bočnih prolaza izvan gledališta, pa do dela iza scene. Kada stignem do kraja scene, pomeram zavesu, ulazim u prostoriju iza scene, gde se odlažu rekviziti; i dalje govorim, zatim otvaram velika vrata na začelju pozorišnog prostora koja izlaze na ulicu. Izlazim napolje, moj glas se čuje u gledalištu dok odlazim do zgrade Okružnog zatvora u Pančevu, preko puta ulice. Vraćam se nazad na scenu, vrata ostaju otvorena, stajem na rub scene licem prema publici. I dalje izgovaram ‘EDINBURŠKO-PANČEVAČKU’ izjavu. Kada prođe 20 minuta, zvuk na mikrofonu se prekida, bez obzira na to što ja i dalje govorim.
Septembra 2012. u okviru Pančevačkog Bijenala, Jelena Vesić je kao svoj autorski rad organizovala “eksperimentalnu izložbu (simpozijum-performans) Oktobar XXX koja se bavila odnosima umetnosti i društva, pitanjima umetničke forme, izraza, rada, organizacije, politizacije i institucionalnih praksi. Učesnici su pozvani da izlože svoj “rad” u formi direktnog obraćanja”.
Tom prilikom, Jelena Vesić je pozvala nekoliko autora na “ponovno izvođenje (re-enactment) sa elementima čitanja, interpretacije i aktualizacije pitanja pokrenutih u okviru projekta Oktobar 75 koji je svojevremeno izveden u Studentskom kulturnom centru (SKC – Beograd) 1975. godine, kao kontra-akcija naspram manifestacije Oktobarski salon koja je u to vreme predstavljala neku vrstu socijalističko-birokratske kulturne manifestacije sa građansko-modernističkim tendencijama.”[1]
Predložila mi je da predstavim poziciju Dragoljuba Raše Todosijevića na osnovu teksta koji je objavio u Oktobru 75. Odlučila sam da izvršim neku vrstu ekstenzije i prolongiram do danas Rašin rad: Edinburška izjava: Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje koju je on objavio 21. aprila 1975, u vidu postera.
Ovu odluku sam donela jer smatram da Edinburška izjava i Rašin tekst iz Oktobra ’75 imaju nešto zajedničko, a to je da oba tragaju za tim koji je bio oblik klasne borbe u samoupravljanju, u njegovoj praksi. I na koji način je samoupravni sistem sveo klasnu borbu na minimum. Ubacivanjem novih pozicija i funkcija unutar ‘sistema umetnosti’ postaje vidljivo gde i kako se odvija klasna borba unutar polja umetnosti danas, u uslovima perifernog i globalnog neoliberalnog kapitalizma.
Rašina lista iz Edinburškog iskaza zapravo opisuje ideološki aparat umetnosti. Pitamo se naravno kako umetnost uopšte može da opstane unutar tog aparata? Jer kako i sam Raša kaže: ‘Umetnost je kao i filozofija kritična po definiciji’, a ja bih dodala: revolucionarna, da bi uopšte bila umetnost.
Prilažem deo ‘Pančevacke ekstenzije’.
R: Diletanti, umetnici i nabeđeni i priučeni teoretičari u tajnom ortakluku radi lakšeg lova na profit u umetnosti.
M: Političari i političarke koji se pojavljuju na izložbama da bi sebi obezbedili poene i dokazali da su obrazovani, liberalni i savremeni.
Direktori, direktorke, savet, vlasnici i osoblje umetničkih sajmova.
R: Dame iz finijih kuća koje svašta rade sa umetnicima radi »Umetnosti«. Dame koje studiraju umetnost i umetnike.
M: Galeristi koji izlažu i prodaju umetnička dela, a u pozadini, tajno preprodaju i trguju umetninama koje više nisu u vlasništvu umetnika i umetnica.
R: Oni koji su pobornici: »Umetnost na ulice!« – pa te ideje uvaljuju, prodaju, plakatiraju i izlažu po najelitnijim galerijama.
M: Galeristi koji zatvaraju galerije i nastavljaju da rade kao art dileri i na taj način izbegli plaćanje prostora i poreza.
R: Kritičari, teoretičari i ostali umobolnici koji se bave dnevnom politikom da bi stekli pozicije u umetnosti i osigurali profit od umetnosti.
M: Oni koji kupuju umetnost u kešu, bez računa, nikad je ni ne vide, pa ostavljaju kupljene umetničke radove u skladištima, u zemljama gde su ih kupili, da bi kasnije kad cene ‘skoče’ kupljene umetnine preprodali, zaradili i izbegli plaćanje poreza.
R: Pritajeni ideolozi, demagozi i mračnjaci sa instituta, visokih škola, fakulteta, muzeja i akademija kojima je pre stalo do moći i uticaja u umetnosti, a ne do OBRAZOVANJA i KULTURE koji ne nudi nikakav profit.
I svi oni koji nam verbalnih liberalizmom prikrivaju svoje dekadentne, prevaziđene, reakcionarne, šovinističke i buržoaske modele umetnosti i kulture, da bi stekli pozicije izvan umetnosti, izvan kulture i nad umetnošću i nad kulturom.
M: Kuratori i kuratorke koji dobijaju na poklon radove umetnika.
Kuratori i kuratorke koji otvaraju privatne galerije i prodaju jeftino kupljene radove umetnika i umetnica iz siromašnih zemalja.
R: Filozofi koji pišu o umetnosti a koju nikad stvarno nisu ni razumeli.
I svi ostali jeftini politikanti koji su se na »tajnovit« način, preko svojih roditelja, prijatelja i veza dočepali sinekure, pa sole pamet umetnicima i od tog besmislenog posla zarađuju za dva života.
M: Bivši galeristi koji su nekada studirali umetnost, da bi potom radili kao kuratori i direktori velikih, elitnih institucija umetnosti, i koji strasno godinama skupljaju umetnost, da bi jednog dana otvarali neprofitne umetničke izlagačke prostore i galerije u kojima izlažu i prodaju edicije umetničkih radova.
Istoričari umetnosti koji kao eksperti daju potvrde za autentičnost umetničkog dela i dobijaju proviziju od prodaje tih istih dela.
Umetnici i umetnice koje rade kao kuratori, mnogo putuju, snimaju, intervjuišu umetnike i umetnice čirom sveta, a uporedo za novac savetuju kolekcionare, odbore časopisa, galerija, elitnih institucija umetnosti, saveta za nagrade, stipendije i rezidencije i mirođije su u svim čorbama.
Direktori reklamnih i dizajn agencija, koji imaju kolekcije i izdavačke kuće, gde objavljuju kataloge i monografije umetnika i umetnica, pa dizajniraju pozivnice i kataloge za izložbe tih istih umetnika u muzejima i velikim gradskim galerijama na dobrom glasu.
Umetnici i interdisciplinarni kolektivi koji jure po svetu tražeći neotkrivenu arhivsku građu koju potom potpisuju, izlažu i prodaju kao pod svojim imenom.
Agenti i agentice emancipacijskih umetničkih praksi.
Agenti kulturalizacije umetnosti.
Institucije umetnosti koje pozivaju umetnike i umetnice da ih kritikuju.
Umetničke i teorijske platforme i kolektivi u okviru kojih deluju umetnici.
Oni i one koji postavljaju uslove rada u umetnosti.
Profesionalci i profesionalke u umetnosti.
Amaterke i amateri u umetnosti.
_______________________________
[1] Oktobar 75 je realizovan u formi izložbe-štrajka, prikazane u formi skripte (sveske) sa militantno-kritičkim tekstovima umetnika, kritičara i kustosa okupljenih oko galerije SKC-a (Raša Todosijević, Bojana Pejić, Zoran Popović, Jasna Tijardović, Dunja Blažević, Ješa Denegri, Goran Đorđević, Dragica Vukadinović, Vladimir Gudac, Slavko Timotijević itd). Tekstovi su se bavili pitanjima politizacije kulturnog rada u kontekstima tadašnjeg društva podeljenog na kapitalistički Zapad, socijalistički Istok i samo-upravno socijalističku Jugoslaviju pozicioniranu negde između Istoka i Zapada. Skriptu je pratio film nemačkog reditelja Luca Bekera (Lutz Becker) u kojem se čitanja kritičkih tekstova smenjuju sa performativnim gestovima Marine Abramović, Biljane Tomić, Gorana Trbuljaka, Neše Paripovića itd.
