Mileta Prodanović / Ekfraze
Postavljanje izložbe Milete Prodanovića ste već mogli da ispratite na našim stranama, a sada prenosimo razgovor. Izložba EKFRAZE Razumeti konačne stvari i posetiti tajna mesta je otvorena u Galeriji savremene umetnosti Smederevo i traje do 27. juna.
Za početak, bilo bi dobro da pojasniš termin ekfraza.
Ekfraza je retorička figura koja se koristi za opisivanje umetničkog dela. Najstarija ekfraza je opis Ahilovog štita u Ilijadi. Pošto je izložba na neki način vezana za Vizantiju i za vizuelne konvencije prikazivanja svetlosti, to se nekako nametnulo kao naslov. To jesu radovi koji kao i većina mojih radova predstavljaju esej o već postojećim umetničkim delima. Kada sam postavio koncept izložbe, bio sam na „svojoj teritoriji“ i prosto sam sve te radove izveo sa nekom vrstom uživanja, što se možda i vidi u konačnom ishodu.
Podnaslov izložbe je Razumeti konačne stvari i posetiti tajna mesta.
To je naslov članka dve američke vizantološkinje Liz Džejms i Rut Veb koji govori o ekfrazama u Vizantiji. To mi se dopalo kao podnaslov, naravno, to je citat iz onovremenog teksta. Uvek mislim da naslov može da ima dodatnu dimenziju, neću da kažem da zamuti stvar, ali da posmatrača navedem da razmišlja i u nekom drugom pravcu ili da se zapita zašto je to tako.
Kao predloške si koristio dve vizantijske ikone.
Obe se nalaze u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Da li je ikona ili nije, i o tome postoji čitava obimna literatura. Ne može se tačno utvrditi ni gde su nastale, toliko je širok taj opseg, počevši od Toskane, južne Italije, Kipra, Svete zemlje i konačno Vizantije. To je trenutak kada su konvencije vizuelnog predstavljanja bile iste i na Istoku i na Zapadu. Otuda su neki tekstovi posvećeni tome da li je to ikona ili oltarska pala. Vrlo je to ostalo nejasno. Nezavnisno od toga da su to dobre slike, jedna je možda više vizantijska, druga je malo više gotička recimo… Meni je ta energija tih prosjaja na draperijama bila zanimljiva. Prosto volim apstraktno slikarstvo, kada ono nosi neku energiju.
Zapravo si preuzimao svetlosne efekte sa draperija? Tu postoji kanon kako se to slikalo, pretpostavljam.
Preuzimao i menjao. Možda bi se najpreciznije to moglo nazvati vizuelnom konvencijom u prikazivanju. Nisu samo te dve slike bile polazište. To je zajednički jezik na jednom širokom prostoru. Na izložbi postoje i radovi koji nisu isključivo vezani za to, to je možda nagoveštaj nečega što ću tek raditi, a vezano ja ponovo za draperije. Pošto spadam u onaj deo umetnika koji voli muzeje, onog trenutka kada je fotografija postala toliko demokratičan medij da ne moram da se sustežem, ta paradigma je donela određenu vrstu revolucije u vizuelnosti o kojoj se možda i ne govori dovoljno. Mislim na činjenicu da jedno fotografsko beleženje može da bude neka vrsta akvarela, brzog zapisa. Tako da ja pravim vizuelni arhiv detalja na draperijama. Imam već negde blizu hiljadu detalja iz različitih muzeja i zemalja. To je zanimljivo, kao kada sam fotografisao lavove, onda ljudi kada vide da fotografišete nekome to smeta, nekoliko puta sam se i raspravljao sa domaćinima sa tezom da li je, kada staviš lava na ogradu, to javni ili privatni prostor. U Americi, Nemačkoj, Holandiji, fotografisanje je nešto što se podrazumeva, bez blica naravno. Međutim, u Italiji kako gde, negde vas jure kao nekada u starom dobrom socijalizmu tete u borosanama ili već kako. U svakom slučaju, kada sam radio kolaže, postoje neke pripreme, neki materijali, neka građa koja se skuplja, pa onda čeka pet, šest, sedam godina dok ne fermentira i onda se materijalizuje onog trenutka kada se iskristališe zgodna povezujuća forma. Tako da ću sigurno nastaviti da radim na arhivu, a kako će medijski da se realizuje ostaje da se vidi. Moj naredni projekat neće biti slikarskog tipa, spremam se da malo uđem u druge vode, ali o tom po tom.
Ovde imamo pozlatu i apstrahovane nabore.
Ona prodire iz donjih slojeva. To je ste slika, ali jeste i kolaž. Tu ima prosecanja, lepljenja slojeva, nešto je papir, nešto je platno kaširano na papir, to je taj metod. Odakle pozlata, sam taj materijal, to je zanimljiva priča. Negde početkom osamdesetih godina, dok je postojala grupa Alter Imago i dok se pivara u Skadarskoj ulici raspadala, radili smo neke zidne slike. Jedan od brojnih „ad hok“ projekata koji su tada bili česti… U jednoj od napuštenih prostorija smo naleteli na gomilu kalemova sa tankom zlatnom folijom koja je korišćena za grliće piva. Delovali su odbačeno, jer su bili malo oštećeni sa strane, pa onda nisu mogli da se koriste u mašinama. Uzeo sam dva-tri, vrlo su teški bili, i evo to je već 35 godina korišćenja, jedan kalem se potrošio, ali je drugi još tu.
