Mića Stajčić / Snovi zaleđenog čoveka
Izložba “Snovi zaleđenog čoveka” Miće Stajčića otvorena je 5. februara u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. Mića nastavlja svoj serijal inspirisan likovima Volta Diznija. Ovog puta u glavnoj ulozi su Šilja i Daba. Razgovaramo o zaleđenom čoveku, o odnosu Šilje i Dabe, o crkvi i policiji, ali i o problemu skladištenja velikih skulptura.
Izložba se zove “Snovi zaleđenog čoveka”. Ko je zaleđeni čovek?
Na prvu loptu to je Volt Dizni. Prema urbanoj legendi Dizni nije standardno umro nego je zaleđen.
Da li je to zaista bilo tako?
Malo sam istraživao i izgleda da nije. To je legenda, a možda je i istina. Kada sam bio mali svi su pričali da je Dizni zaleđen. Razmišljao sam šta bi Dizni sada sanjao, kako bi njegovi snovi izgledali, šta bi bilo sa njihovim likovima, u koje bi relacije oni dolazili. Taj naziv vuče više na vizuelni identitet izložbe, a meni je to u drugom planu zato što ta tema zaleđenog čoveka može da se proširi i na našu političku situaciju. Kao da smo svi ovde nekako zaleđeni, čekamo da nešto prođe, živimo neki privremeni zaleđeni život. To se lepo uklopilo u priču pa otud taj naziv izložbe.
Kakvi su snovi zaleđenog čoveka u Srbiji?
Ne znam. Ja sam do sad prikazao dva-tri sna u mojoj verziji.
Na izložbi su prikazani jedna velika skulptura i jedan manji rad na zidu. Zajedno to čini ambijent.
Da, to je ambijentalna postavka. Galerija liči na hram, dugačka je i uska. Odlučio sam se za ambijentalnu postavku, mada sam imao još novih radova koji bi se možda uklopili. Rad na zidu je u niši i predstavlja neku vrstu ikone, a skulptura je u dubini crkve, tamo gde se odvijaju rituali. Glavnu postavku čine Šilja kao pravoslavni sveštenik koji pričešćuje Dabu policajca. Svetlo je prigušeno u galeriji, a reflektori osvetljavaju scenu pričešća. Čuje se i muzika, to je pesma iz filma “Širom zatvorenih očiju”, iz one scene kada Tom Kruz ulazi u onu zgradu gde se odvijaju rituali, neki sveštanik udara štapom a okolo su golišave devojke. Ta muzika je u stvari obrnuta duhovna pesma, puštena naopačke. Ona doprinosi ambijentu, dodaje elemente mistike i svečanog čina i nema neku posebnu konotaciju. Nisam hteo da koristim pravoslavnu muziku.
Zašto si prikazao scenu pričešća? Da li imaš neke lične razloge za to?
Jeste, imam. Priča ide ovako. Stan u kojem sam ranije živeo, a u kojem mi je sada firma, a i dobar deo zgrade je nekada pre Drugog svetskog rata pripadao Sabornoj crkvi. Onda je tokom rata zgrada srušena do pola, zatim obnovljena i nacionalizovana, uzeta od crkve. Moj deda je dobio taj stan, verovatno kao istaknuti komunista. Tokom devedesetih, kada je rađen masovan otkup stanova, neki stanari su otkupili svoje stanove, a neki nisu. Mi smo otkupili i stan je postao naše privatno vlasništvo. Posle par godina crkva je počela da potražuje zgradu na veoma agresivan način, dobijali smo neka preteća pisma i svašta nešto. Oni su hteli da vrate celu zgradu, da pokušaju da otmu sve, pa šta dobiju dobiju. Na kraju su napravili neki dil sa gradom, sa katastrom, i sve stanove koji nisu do tada bili uknjiženi, bez obzira da li su otkupljeni ili ne, preknjižili su na sebe. Ja sam slučajno saznao od prijatelja da se moj stan više ne vodi na mene nego na Sabornu crkvu. To je bio šok i jedan ogroman stres. Onda smo se vukli po sudovima, parnicama i na kraju sam vratio stan na sebe. Kada je krenula cela ta stvar, moj do tada utopistički odnos prema crkvi se promenio. Kao klinac sam imao viziju da je ona dobra, a onda sam doživeo taj scenario gde crkva diluje sa državom, a to je ostavilo traga, nisam bio ravnodušan. Ovaj rad je proistekao iz tog mog iskustva, iz razmišljanja u kakvoj su relaciji dve vlasti, svetovna i duhovna, da li one služe nama, narodu ili imaju neke druge interese. Izabrao sam policajca i sveštenika zato što oni predstavljaju vojnike tih vlasti. Izvršno sredstvo države je policajac, kad ideš ulicom ti se ne plašiš političara, nego se plašiš policajca, a kad vidiš sveštenika, malo se kao moralno preispitaš. Oni su simboli te dve vlasti i zato su u toj relaciji. Čin pričešća je intimni čin između sveštenika i onog ko se pričešćuje, to je neko zbližavanje, neka vrsta flerta koji sam hteo da prikažem.
U Dabi i njegovoj odeći ima nečeg retro, nečeg socijalističkog. Reci nam nešto o likovima.
To su verovatno najstariji i najformiraniji crtani karakteri koji postoje. Oni imaju svoju istoriju i generacije su sa njima odrastale. Hteo sam da Daba bude nekako srpski. Ti naši policajci su takvi. Jedan policajac koji me je ranije maltretirao na ulici je baš bio kao taj Daba, debeo, zadrigao, nervozan. Hodao sam Knez Mihajlovom i šutnuo slučajno jednu flašu, zaista je nisam video. I taj policajac me maltretirao, bilo je neprijatno, terao me da pokupim stakliće. To mi je ostalo urezano i Daba je taj policajac.
Oba lika su vezana za tvoje lično iskustvo i doživljaje.
Kada sam birao karaktere, pokušao sam da uključim svoje doživljaje. Mada nisam hteo da direktno osuđujem crkvu, zato sam stavio Šilju koji je tako nevin i uklapa se u likovnost scene. Samo ta činjenica što je Šilja u odnosu sa Dabom je kritika ili postavljanje pitanja. Ne volim da dajem odgovore u svojim radovima, više da postavim pitanja.
Kako se drugi rad uklapa u celu priču?
Rad se zove “Apokrif”. Apokrifi su svi spisi koji su izbačeni iz Biblije, a izbačeni su tokom Vaseljenskih sabora . Prosto su birali šta im odgovara iz starog i novog zaveta pa su neke delove izbacivali. Rad je u obliku plakata za proveru vida i naopačke kao u ogledalu piše “Bog nagrađuje pametne a kažnjava glupe”. Meni ta rečenica nekako ogoljuje realnost u kojoj živimo i spaja religiju i prinicip interesa. Oba rada se zapravo bave interesom.
Tokom trajanja izložbe si postavio još jedan raniji rad koji koristi Diznijeve junake. Tu su Miki i Paja u odnosu.
Da, to je rad “Over the Rainbow”. Oni su samo prbijeni jedan uz drugog i imaju emocije. Miki nije skinuo gaće, svi kažu da oni imaju seksualni odnos, ali to nije tako. Više su to neke emocije.
Taj rad nije u galeriji.
Da, to je malo iznuđeno, nije se to uklapalo u celinu ove izložbe, ali to jeste prethodna priča i po likovnosti i po angažovanosti. Ideja kustoskinje iz KCB je bila da se povežu dve izložbe, u Podroomu je izložba koja se bavi telom i ima dosta gej aktivnizma tako da taj rad tu dobro komunicira sa obe izložbe. Lepo je to ispalo, dobro izgleda u javnom prostoru KCBa.
Da li imaš u planu još neki san zaleđenog čoveka i dalji rad sa Diznijevim junacima?
Iskreno, ne znam. To je jedna od grana mog stvaralaštva. Imam nekoliko pravaca i teritorija kojima se bavim. Da li će to biti skulptura, instalacija, video, prerformans zavisi od teme koju obrađujem.
Humor je skoro uvek prisutan u tvojim radovima.
Da, izgleda da su mi humor i provokacija postali manir.
Humor neminovno pravi stvar zabavnijom.
U jednom trenutku sam razmišljao šta je to što čini neku umetnost dobrom umetnošću. Kako se uopšte vrednuje umetnost? Ko uostalom može da kaže šta je dobro a šta loše? Pošao sam od sebe, po kom parametru bih ja mogao da vrednujem, i zaključio sam da je to pamćenje. Dakle, ono što sam upamtio je dobro, a ono što sam zaboravio nije dobro. Ništa drugo nisam uspeo da uzmem kao parametar. Kako pamtimo? Zavisi od toga koliko čula smo uključili ili koliko smo ušli u interakciju sa radom. I onda neminovno stvaram po tom principu, radim ono što i ja volim da vidim, a volim kada je umetnost komunikativna, jasna, da prosto uvuče posmatrača, bilo da je to fizička ili mentalna interakcija. Ne volim kada je kod konzumacije neke umetnosti potrebna velika količina predznanja ili čitanja. To me odbija, pa se trudim da pravim stvari koje bi mogle da budu zanimljive i babi sa pijace, jer mi je ona merodavniji parametar od kustosa. A opet, mislim da sa tim elementom angažovanosti pokrivam i taj aspekt kustoskog interesovanja, nahranim i njih na neki način.
Reci nam nešto o tretmanu skuptura, o procesu, koje materijale koristiš?
Meni izgleda leži taj pop manir. Kao mlađi sam dosta čitao stripove, a onda sam otvorio kompjutersku firmu i tu stalno prodajem stvari koje su upakovane, razmišljam trgovački, i sve to me vuče na neki popart i potrošačko društvo.Ova skulptura je najpre modelovana u 3D Maxu, nije vajana. Zatim sam odštampao jednu malu maketu na 3D štampaču i na osnovu te makete sam uradio korekcije. Nije isto kada se gleda na ekranu i kada se vidi uživo. Zatim sam pravio veliku skulpturu, a ona je urađena na CNC mašini koja je sekla ploče od stirodura, sloj po sloj. Zatim se dorađuje, ima tu puno posla, šmirglaj, lepi, šmirglaj, gletuj, farbaj.
Finalni sloj je plastika?
Ne baš, to su gitovi, farbe, mrežice. Ojačano je, ali nije jako kao kada bi bilo od plastike. Kada bi neko šutnuo, napravio bi oštećenje. Osetljivije je.
Da li te to brine?
Brine me, da. Neće njima ništa da se desi u zatvorenim prostorijama, ali je problem transport. Sad planiram da napravim neke ozbiljne kutije, za buduće transportovanje i skladištenje.
Gde vajar drži svoje skulpture?
I ja se to pitam ovih dana. Gde da stavim ovolike skulpture? Moraću da nađem neki magacin. Problem je i kada konkurišem za neke izložbe, posebno u inostranstvu, odmah se postavlja pitanje transporta. Taj neko tamo će uvek da se preispituje da li je rad vredan toga da se plaća transport.
Lakše je pozvati nekog sa video radovima. To je slično kao i priča sa rok bendovima i didžejevima. Bend je 4-5 ljudi, oprema, kombi.
Znaš kako, 3D skulptura je spektakl (smeh).
I rok koncert je spektakl (smeh). Hvala na razgovoru!
