Mečka pred našim vratima
U 2014. godini smo uspeli da realizujemo više projekata: arhiva Led arta je sređena, velikim delom digitalizovana i spremna za svoj konačni put u Muzej istorije Jugoslavije, gde će ostati budućim generacijama da sa „vremenske distance“ proučavaju koliko je četvrt veka angažovanja imalo smisla, odnosno koliko je bilo zaludno; spremljena je nova publikacija na engleskom i srpskom jeziku koja objedinjuje period rada Led arta od 1993. do 2013. godine, i koja će, nadamo se, doživeti uskoro svoje štampano izdanje; realizovana je letnja radionica „Dopunski časovi crtanja za talentovane“ koja je okupila perspektivne umetnike više generacija da zajednički rade na istu temu – ZLO NE SPAVA; realizovan je projekat „Publici na noge“, gde smo galerijski program izneli pred publiku, u javni prostor, na pijacu, a tokom ovog meseca i na glavnu ulicu u Novom Sadu; izlagački program galerije „Šok zadruge“ je doneo preko dvadeset različitih događaja, izložbi, promocija, organizovano je veče slem poezije, prodajne izložbe, učestvovali smo u Noći muzeja. Održani su besplatni časovi crtanja za učenike srednjih škola koji su se spremali za akademiju (i upisali je), održana je takođe i radionica kreativnog pisanja…
Otvorili smo takođe i tri nova izlagačka prostora, Šok Partizan u Petrovaradinu, Šok Petefi na Telepu i Šok ŠOSO na Novom Naselju. U situaciji kada se sve smanjuje, nestaje, pokušali smo da preokrenemo situaciju i ponudimo likovni program u delovima grada gde trenutno ima vrlo malo dešavanja.
Prva stavka – nastavak slučaja GUKa i Poslovni prostor
2014. godina je mogla biti godina poleta i povratka u normalu za MMC Led art da stari nesporazumi iz prošle godine nisu došli na naplatu. Početkom novembra meseca sa računa Led arta je skinuto pola miliona dinara na ime duga prema JKP Poslovni prostor. To su sredstva koja su bila namenjena završetku izlagačkog programa u ovoj i početkom sledeće godine, kao i sredstva za izložbu „Perspektive 13“.
Izlagački program ćemo, uz razumevanje izlagača, uspeti da završimo kako smo planirali, bar do kraja ove godine, dok su „Perspektive“ kao kolateralna šteta doživele određene promene i neće moći biti realizovane do kraja kako je planirano, već u izmenjenom obliku. O tome smo već obavestili perspektivne i javnost, ovom prilikom bi se još jednom, ukratko, uz rizik da budemo dosadni, osvrnuli na to kako je do nestanka para došlo, odnosno u kom grmu leži zec. To je ujedno i prva otvorena stavka za ovu godinu.
Problemi nastaju prošle godine, kada je doneta odluka da dugogodišnji projekat Art klinika doživi eutanaziju, i da se u novim okolnostima u društvu pronađe nov način funkcionisanja koji bi bio primereniji. Tako je nastala Šok zadruga. Drugačiji koncept podrazumevao je i novi prostor- odluku da se iz podruma izađe na svetlost dana. Avantura prelaska iz starog u novi prostor ne bi bila moguća bez saradnje sa gradskom upravom za kulturu, odnosno članicom gradskog veća zaduženom za tu oblast, uz čije posredovanje smo došli do novog prostora a gradu vratili stari. Osnovni zahtev sa naše strane, preduslov da se u takvu akciju upustimo, bio je da u novom prostoru dobijemo iste uslove za rad koje smo imali u starom, tj. da zadržimo stečena prava. Radi se pre svega o umanjenju vrednosti broja bodova po kvadratnom metru, ili prostije rečeno umenjenu kirije za prostor u kome radimo. Tu nastaju prvi problemi jer nakon obećanja nije usledila realizacija- umanjenje nikada nije stiglo, a kirija je ostala duplo veća (za četiri puta manji prostor) u odnosu na onu koju smo pre toga plaćali. Ubrzo su usledili i rezultati konkursa na kom su sredstva dobila uglavnom novoformirana udruženja (sad nakon godinu ipo dana sasvim je izvesno da dobar deo tada podržanih projekata nikad nisu realizovani), reagovali smo tim povodom, i došlo je do prekida komunikacije sa gradskom upravom. Pismeno smo ih obavestili da nemamo mogućnosti da plaćamo zakup, da je to basnosnovno, da nema logike jer smo neprofitni, da nam je obećano, ali tokom više od godinu dana nikakvog odgovora nije bilo.
Nakon rekonstrukcije gradske vlasti, u kojoj je došlo do promene na čelu GUK, ponovo je uspostavljen dijalog, i krenulo se ka rešavanju nastalog problema- dobili smo obećanje da će pitanje umanjenja zakupnine biti ponovo pokrenuto, a od Poslovnog prostora da neće pristupiti prinudnoj naplati tj. da nam neće blokirati račun dok problem nerešimo. Dijalog je počeo krajem jula meseca.
U ovom trenutku umanjenja zakupa međutim još uvek nema, rešenje se izgubilo negde u bespućima birokratije i niko, pa ni član gradskog veća za kulturu ne može da utvrdi gde je to zapelo, a sa druge strane račun nam je ipak blokiran a pare sa njega su vaćene u budžet grada.
Obećanje – ludom radovanje ili uzimala davala (oduzeta sredstva odgovaraju onima koje je grad iz budžeta isplatio na ime programa), kako vam drago.
Kako se to uvek baš nama dešava?
Ovo naravno nije prvi put da imamo ovakve probleme, i može se postaviti pitanje kako se to uvek baš nama dešava. Problem ima dve bitne komponente – prva su svakako propisi, jer je ova zemlja ustrojena tako da ti onemogućava da radiš, i ako uspeš da opstaneš to nije uz pomoć državnih institucija već uprkos njima. S jedne strane naše aktivnosti su pomognute, dobili smo sredstva za izlagački program npr., dok sa druge strane mi nemamo pravo da plaćamo zakup za galeriju (i kada bi kirija bila znatno niža to ne bi smeli) iz tih sredstava. Da bi dobili prostor moramo položiti menice za koje svi znaju da nemaju realno pokriće, što je takođe krivično delo. I još niz drugih primera gde te zapravo sistem tera da postupaš protiv zakona, ideš u sivu zonu, ili da odustaneš. Verovatno je svrha propisa upravo to – da odustaneš, ne talasaš.
Druga komponenta je ljudski faktor. U situaciji kada su propisi takvi kakvi jesu jedini način da se ta situacija prevaziđe jeste volja nadležnih službi da se rešenje nađe, tj. da se problem ne otpiše u startu kao nemoguć. To insistiranje na rešavanju problema čini nas pomalo napornim, i stvara utisak da se uvek nama dešavaju isti maleri. Naši problemi zapravo nisu neuobičajeni, mi samo insistiramo da se oni reše. Dok imamo snage, jer gubi se mnogo energije na gluposti.
Ukoliko do rešenja do kraja ove godine ne dođe to će biti kraj MMC Led arta kao organizacije. Sa blokiranim računom i dugom koji nastavlja da raste, dok rešenje samo što nije, nismo u mogućnosti da funkcionišemo i radimo dalje. Niti ima logike da svrha našeg rada bude vraćanje duga koji nije nastao našom voljom i krivicom.
Druga stavka – konkurs republičkog ministarstva kulture za otkup
Druga bolna tačka u 2014. godini je konkurs republičkog Ministarstva kulture i informisanja koji se ticao otkupa umetničkih dela od strane institucija čiji je osnivač država, u nekoj formi .
Tom prilikom smo se oglasili iz više razloga. Prvi je taj što je u situaciji kada ne postoji tržište na kom bi se vrednost nekog umetničkog dela proverila ovaj konkurs zapravo jedino merilo vrednosti, odnosno rezultatima ovog konkursa se uspostavlja hijerarhiha ko je ko (i ko gde spada) na srpskoj likovnoj sceni. Pa smo smatrali da je zato potrebno, uputno, neophodno otvoriti neku vrstu diskusije o njegovim rezultatima, da bi preispitali da li su tako nastali odnosi ispravni. Dijalog iz kog bi se možda iznedrilo rešenje na koji način uspostaviti jedinstvene kriterijume, da ne kažemo cenovnik, šta koliko može košta i šta gde spada, a posebno da se pronađe neko rešenje za veliki broj umetnika koji nisu bliski ni jednoj instituciji, pa su samim tim i bez mogućnosti da dođu u priliku da im dela budu otkupljena. Inicijativa je naišla na vrlo mlak odziv među branšom, zanimljivo i pomalo tužno je da je na kraju najzainteresovanije za takvu vrstu dijaloga bilo samo ministarstvo koje bi da ovakav vid otkupa unapredi i ustanovi kao praksu.
Treća stavka – ponašanje Muzeja savremene umetnosti Vojvodine
Posebno bolan momenat, nova otvorena stavka, jeste politika Muzeja savremene umetnosti Vojvodine prilikom otkupa dela. Tom prilikom zaobiđen je veliki deo lokalne umetničke scene, a sam izbor otkupljenih radova urađen je po prepoznatljivom (i na žalost uobičajenom) rođačko burazerskom principu.
Ako i zanemarimo ovom prilikom raspravu o kvalitetu otkupljenih dela, odvelo bi nas predaleko, politika otkupa MSUV, sakrivena iza formulacije „odlukom kustoskog tima“ (nejasno je koji kustosi) je uvredljiva na elementarnom, ljudskom nivou.
MMC Led art je nizom akcija ukazivao na potrebu postojanja muzeja, mnogi radovi su dati i na poklon, bez nadoknade, uz jedini zahtev da se dovedu do kraja i u stanje u kojem mogu biti sačuvani, a čak ni ti minimalni zahtevi do danas nisu uslišeni, a mogli su biti lako rešeni kroz ovaj konkurs. Nemamo problem sa sujetom, ako radovi nisu potrebni, ne zadovoljavaju kvalitete, standarde, zahteve kustoskog tima neka nam se tako i kaže, pa da završimo sa tim. Ovako ostaje gorak ukus, ponižavajuća situacija u kojoj bi verovatno trebalo da budemo zahvalni što je neko primio poklon.
I još…
Naposletku, kao otvorene stavke za proteklu godinu mogli bi postaviti još niz pitanja kao što su npr. po kojoj logici (da ne kažemo kulturnoj politici) jedna privatna galerija, sa statusom preduzetnika, organizuje i predstavlja vojvođansku likovnu scenu u svetu (slučaj sa izložbom „Slutnja, krv, nada“ je samo kap koja je dopunila čašu, reč je o višegodišnjoj praksi) pored postojećeg Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, ili recimo Zavoda za kulturu Vojvodine gde je kustos pomenutih izložbi stalno zaposlen, mogli bi postaviti pitanje na koji se to način sprovodi kandidatura za Novi Sad evropska prestonica kulture kad je očigledno da se nastoji ugušiti ceo jedan segment kulturne ponude u gradu (verovatno se sledi Putinova doktrina da su sve nevladine organizacije izdajničke i da samo remete posojeću idilu), mogli bi se zapitati i šta će MSUV uraditi sa magarcem na disku, odnosno koja je namera, svrha, koja je to strategija ili plan koji opravdava investiciju u rad Marine Abramović i naposletku kakve to veze ima sa savremenom umetnosti u Vojvodini, mogli bi postaviti još niz pitanja ali nećemo. Nema svrhe jer nema dijaloga, možemo samo još dodatno da budemo omrznuti. Umesto toga zaključak i novogodišnja rezolucija – u sledećoj godini gledamo samo svoja posla.
Srećna nova godina.
