Marina Marković / Pressure me, 2011 – 2013.
Čišćenje kose, lica i tela, uklanjanje dlaka, uvijanje, čupanje, stezanje, stiskanje, savijanje su radnje koje su stalnim ponavljanjem dostigle nivo rituala, često svakodnevnog obreda kojim se telo dovodi u poželjno stanje. Budući da ih većina žena čini mehanički, spontano i bez razmišljanja, ponovnim izvodjenjem ovih radnji u formi umetničke prakse i njihovim izlaganjem u sferi umetnosti, pred očima posmatrača one se ukazuju kao bizarnost svakodnevice.
Za razumevanje bola, seksualnosti, osećaja (ne)prijatnosti i (ne)prihvatanja sopstvenog tela, potrebno je osim intimnog psihološkog uvesti i društveni, javni okvir. Tolerancija bola, ovde je motivisana društvenom nagradom, koju žena dobija kao povratnu informaciju i stoga bol nije moguće jednostavno ukinuti, samo prestankom vršenja radnji koje ga izazivaju. Izloženi, ovi rituali postaju otudjeni od svoje funkcije, činjenja tela društveno prihvatljivim, postaju intervencija, umetničko delovanje oslobodjeno svrhe. Upravo time, stvara se raskorak, prostor u kome posmatrač razlaže materijalnu i društvenu komponentu delovanja na telo i u koje ponovo upisuje neku vrstu značenja. Pressure me dekonstruiše imperativ lepote na bazičnom nivou, materijalizacijom.
Fizički imerativ ženskog tela se konstituiše putem važećih vrednosti društva, dok njegovo sprovodjenje prelazi u prostor privatnog, prostore kupatila, spavaćih soba i salona. Na taj način nastaje ambivalentni odnos žene prema svom telu koje se u privatnom prostoru ukazuje kao neadekvatno, da bi se tek kroz rad na njemu, nalik umetničkoj praksi stvaranja, pretvorilo u nešto dostojno izlaganja. Ovaj fenomen objedinjuje istovremeno postojanje specifične sramote i ponosa, prezira i zadovoljstva nad telom kao platnom ili materijalom, objektom koji se menja iz nečega u nešto, opirući se tome da zauzme konačni/zadovoljavajući oblik.
Apstraktni standardi lepog, primenjeni na živo žensko telo, uhvaćeni su u njemu i primorani da se zajedno sa njim šire, deformišu, izobličavaju, da bi se na posletku ukinuli ili pak opredmetili. Oltar žene, jeste materijalni oblik, ritual proslave svih procesa i delovanja koji se ugradjuju u telo i ličnost žene i zajedno sa njim čine kompleksnu, histeričnu celinu – putem koje se ukazuju društvu koje ih je proizvelo.
Marija Ratković
