Komunistička slika u veku svoje digitalne reprodukcije
Iz i-mejl prepiske između Vladimira Nikolića i Biljane Ćirić
(Iz vodiča za izložbu Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim)
Zdravo Biljana,
Potpuno se slažem sa tobom da se Srbija doživljava kao Drugo. Iz perspektive Zapada ona nije ništa manje Drugo nego Kina ili Republika Kongo. Međutim, Srbija je na marginama Zapadnog sveta, i u geografskom i u političkom smislu. Zato mislim da se ne može posmatrati kao klasičan primer Drugog, nego kao polu-Zapadno društvo, koje živi na granici Zapada i ne može da postane ni Zapad ni Drugo. E sad, ovo „ne može“ je pod znakom pitanja, jer nikada nije bilo jasno da li Srbija zaista želi da postane Zapad. Ali, istovremo, prosto nema dovoljno materijala da bi se smatrala za Drugo. Ona je periferija Zapada, periferija Istoka, a posle napuštanja jugoslovenskog koncepta ona ne može da bude ni ništa originalno. Što se tiče tvog plana, ja sam se fokusirao na deo gde kažeš da će Srbija biti referenca za menjanje slike koja ide izvan granica kapitalističke logike viđenja sveta. Po mom mišljenju, Srbija trenutno nije mesto koje nudi drugačiji pogled na ovu temu. Trenutno, percepcija stvarnosti u Srbiji se zasniva na kapitalističkoj logici. Inače, zanimljivo je da je Srbija bila jedno od poslednjih društava koje je napustilo komunizam, a danas ima isti problem da vidi da je i kapitalizam udario u zid.
Srdačno,
Vladimir
BĆ: Kada sam sa tobom prvi put pričala o izložbi želela sam da se na neki način osvrneš na svoj odnos sa Kulturnim centrom Beograda i odluku da tamo zatvoriš svoju samostalnu izložbu 2014. godine, kao čin protesta koji je na neki način ostao nezapažen gest. Kako je to dalje uticalo na tvoj rad?
VN: Da, nisam želeo da se vraćam na taj događaj kroz novu izložbu u KCB-u. Po meni, on je imao smisla u trenutku kada je mogao da utiče na ponašanje ostalih aktera na umetničkoj sceni, pre svega drugih autora od kojih zavisi realizacija programa KCB-a. Mene je zanimala mogućnost da se zaustavljanjem programa, odbrane KCB i Oktobarski salon od onoga što su im tada naumile lokalne vlasti. Međutim, mom protestu se niko nije pridružio, osim Darinke Pop Mitić koja je prekrečila svoj mural u Centru. Izgleda je najvažnije imati izložbu, pa makar se ona i u logoru održavala. A i ostali akteri sa kulturne scene su uglavnom okrenuli glavu na drugu stranu. Tako se moj protest pretvorio u nekakav neprijatni, privatni čin. Zato nisam hteo da se vraćam na njega, ali nemam nikakvu dilemu da bih ponovo učinio isto. Tebi hvala što si imala razumevanja za moj stav, i što si prihvatila da ti ponudim za izložbu nešto drugo.
BĆ: Iz moje perspektive to nije bilo prihvatanje drugačijeg predloga, već prirodni tok našeg razgovora u vezi sa institucijom i njenom relevantnošću, po pitanju toga šta institucije rade i šta mi možemo da uradimo. Naš razgovor je rezultirao tvojim istraživanjem arhive KCB-a koja svedoči o počecima i trenutnom statusu institucije. Možeš li da podeliš neki od svojih zaključaka istraživanja arhive u vezi sa radom koji si izložio?
VN: U KCB-u postoji arhiva u obliku ukoričenih kataloga održanih izložbi, složenih hronološki od 1961. godine, odnosno od otvaranja Likovne galerije. Ja nisam baš neki istraživač, a i sam materijal me nije uvlačio dublje. Međutim, i sa površine je vidljivo stanje duha institucije kroz vreme. Šezdesetih godina se smenjuju izložbe o srednjovekovnom srpskom slikarstvu, o klasicima iz istorije Zapadnog slikarstva (izlagale su se reprodukcije), ali su se provlačile i izložbe na kojima su se viđala dela umetnika poput Roberta Raušenberga recimo (naravno i to su bile reprodukcije). Čini se da tu nije bilo nekog jasnog programskog koncepta, osim generalne orijentacije ka tradiciji, lokalnoj i svetskoj, a eto bivalo se i savremeno na trenutke. Tu mi je najviše upalo u oči koliko su često izložbe bile posvećene srpskom srednjovekovnom slikarstvu, freskama iz manastira, i to se dešava u trenutku kada jugoslovenskom komunizmu ide veoma dobro, i kada izgleda da je velika budućnost pred njim. To baš i ne ide u prilog mišljenju naših nacionalista da su komunisti zatirali “srpstvo” onoliko. Od sedamdesetih se program galerije sve više okreće ka lokalnoj likovnoj sceni i naravno čuvenom pariskom krugu, čime takoreći, prestaje da gleda prema relevantnim zbivanjima u svetu umetnosti. Nije baš da je i šezdestih ozbiljno gledano u tom pravcu, ali je bilo bar naivnih pokušaja. Nakon 2000. godine KCB počinje da hvata kopču sa savremenom umetnošću, da internacionalizuje svoj program, naravno najviše i najznačajnije kroz organizaciju Oktobarskog salona, i kroz program Galerije Podroom. Zbog toga se na kraju i našao na meti onih koji prirodno gube kad god neko odavde pokuša da pogleda šta se dešava van beogradske čaršije. Događaji iz 2014. godine koje si pomenula na početku razgovora – kada je gradska vlast sa jedne strane imenovala apsolutnu autsajderku u svetu kulture i umetnosti na čelo KCB-a, a sa druge samovoljno menjala koncepciju Oktobarskog salona pod izgovorom da je mondijalistički, da je nedovoljno srpski, predstavljaju čisto reakcionarstvo. Takođe, pre tih događaja i sam prostor KCB-a je bio drugačiji. Veliki prostor u prizemlju je bio slobodan, otvoren, u njemu su se organizovala otvaranja, tribine i koncerti, a zatim se u isti prostor uselio lanac knjižara. Tako da se sada do izložbenih prostora dolazi kroz guste rafove sa najkomercijalnijim izdavaštvom koje nema nikakve veze sa programom institucije, šta više, potpuna je negacija i programa i ideje institucije. Sve ovo na gomili me na neki način podseća na situaciju sa Lubardinom slikom u Domu sindikata, koju sam iskoristio za svoj rad..
BĆ: Kako se susret sa Lubardinom slikom u Domu sindikata dogodio? Pretpostavljam da si već znao da se slika nalazi tamo.
VN: Nisam znao, i nisam se sreo sa njom u Domu sindikata. Naime, prvo sam otkrio da je Lubardina slika bila postavljena na Beogradskoj konferenciji nesvrstanih 1961. godine, tako što sam pretraživao foto arhivu Muzeja istorije Jugoslavije koja se nalazi na sajtu ovog muzeja. Prepoznao sam Lubardinu sliku, koja je svojim monumentalnim dimenzijama dominirala salom Savezne skupštine (danas se to zove Dom Narodne skupštine). Bila je postavljena na mestu gde se sada nalazi grb Republike Srbije. Zanimalo me gde je ta slika danas, i zatim je Katarina stupila u kontakt sa Legatom Petra Lubarde, iz kojeg je stigla informacija da se slika nalazi u Domu Sindikata. Momentalno sam otišao tamo i zatekao scenu koja je postala predmet mog rada.
BĆ: Scena iz Doma sindikata jeste snažna predstava naše stvarnosti. Kako se rad dalje razvijao od te scene, koja je poslužila i kao mesto naše konferencije za štampu?
VN: Pa meni se čini da se rad nije razvijao od te scene, već do te scene. Čini mi se da je lutao dok se nije tu zaustavio. Ako se sećaš, dok smo se dopisivali pre izložbe, ja sam rekao da iz današnje Srbije nije moguć neki drugi pogled na svet. Iz Jugoslavije to jeste bilo moguće, i od kada je njen koncept napušten, ovo je teška periferija kapitalizma, okružena istim takvim periferijama, samo malo boljim i malo gorim. Vidim da je novinama moj rad poslužio da cokću zbog nemara prema kulturnom nasleđu, zbog toga što je Lubardina slika deo štanda za kokice i koka kolu, a zapravo se ne radi o tome, niti me je to zanimalo. U Srbiji se gaji hronični nemar prema životu i ljudima, pa je malo neukusno kukati zbog sudbine umetničke slike. Scena u Domu sindikata je svojevrsni epilog neuspešnih pokušaja da se pronađe alternativa kapitalističkoj ideologiji. Lubardina slika, koja je imala značajno mesto na Beogradskoj konferenciji nesvrstanih, završila je kao trofej, kao glava nekakvog vepra kapitalca iznad klasične kapitalističke postavke – blagajne za digitalnu industriju zabave sa sokovima i grickalicama. Ponavljam, lako je za umetničku sliku, muka je za sve te nesrećne nacije koje su se ređale ispod nje, čije su zemlje (uključujući i nas) potpuno razvaljene od nastupanja “kraja istorije” i večne sreće pod globalizacijom i slobodnim tržištem. Naravno, sve ovo znamo odavno, ali vrlo su potresne današnje slike tolikih hiljada ljudi koji preko mora i kopna beže iz svojih zemalja tražeći sigurnost, i koji prolaze kroz Beograd. Pritom, ni Beograd ni ti nesrećni ljudi verovatno ne pamte da su upravo u Beogradu, ispod Lubardine slike, tražili bolju budućnost za sebe i ostale. Zato je danas ponovo aktuelno pitanje alternative kapitalizmu, i sve češće se vraćamo na socijalizam i komunizam pitajući se šta su ono pričali o svemu ovome što sada živimo. Jer je očigledno da otkako je kapitalizam ostao kao jedina ideologija, ne da nije nastupio kraj istorije, nego se na scenu vraćaju fašističke ideologije, ekstremna desnica, nacionalisti, terorizam, nezapamćena socijalna nejednakost. Mi smo ovde pre skoro 30 godina rešili da raskrstimo sa tekovinama socijalističkog modernizma, sada su izgleda došle na red i modernističke tekovine na Zapadu, tamo kao da ulaze u naše devedesete. Da ne širim dalje priču, suština je u tome da mi se ovakav tok misli zaustavio pred tom scenom u Domu sindikata.
BĆ: Naslov tvog rada glasi Komunistička slika u vreme digitalne reprodukcije. Možeš li da pojasniš naslov rada, konkretno, razmišljanja koja su dovela do toga da ga nazoveš Komunističkim?
VN: Naslov je naravno aluzija na esej Valtera Benjamina, na tada aktuelno pitanje nestanka aure, autentičnosti umetničkog dela usled njegove mehaničke reprodukcije. Ovde tzv. aura Lubardine slike nije izgubljena njenom reprodukcijom, već njenim faktičkim stanjem, njenim “ovde i sada”. Uslovi u kojima se originalna slika nalazi (a ne njena reprodukcija) su promenili način njene recepcije. Lubardinu sliku sam nazvao komunističkom iz očiglednih razloga, što se mene tiče. Prvo, na taj način postaje vidljivija i jasnija (ironija) situacija u kojoj se slika našla, kao deo klasičnog kapitalističkog izloga. Drugo, Lubarda je bio najistaknutiji državni umetnik, on je oslikavao državne palate, a ta država je bila komunistička. Jasno je da je Lubarda bio slikar lirske apstrakcije, da u svojim slikama nije imao aktuelne ideološke teme, čak naprotiv – nacionalne i zavičajne, ali kako da ti kažem – umetnost ne živi izvan svog vremena i prostora. Ona se dešava u određenim uslovima, sistemu, a Lubardina pozicija u tom sistemu ne ostavlja nikakve dileme o tome da je bio njegov najviši eksponent. Popio sam već kritike da sam unizio Lubardinu umetnost nazivajući je komunističkom, a argument je da je ona univerzalna, iznad ideološkog. To je tačno, i ja Lubardino slikarstvo volim, ali to prosto ne potire još neke činjenice koje prate to slikarstvo. Pri tom, ja sa tom odrednicom “komunistička” nemam ideološki problem, tako da me te dodatne činjenice uopšte ne žuljaju. Dalje, čini mi se da je takođe očigledno zbog čega sam u naslovu rekao digitalna, a ne mehanička reprodukcija. Da ne širim priču ponovo, ali i to pitanje digitalnog je meni vrlo značajno i zanimljivo, jer su mogućnosti digitalne tehnologije dovele do još radikalnije ekspanzije kapitalističkog modela.
KK: Nedavno si dobio poziv da svoj rad prikažeš u okviru izložbe Petar Lubarda 1907 – 1974 – 2017 koja će biti prikazana u tri navrata, od avgusta 2017. do januara 2018, u Podgorici, Novom Sadu i Beogradu. Kako je došlo do poziva i koja je tvoja odluka?
VN: Pretpostavljam da su organizatori te izložbe videli moj rad na izložbi u KCB-u, ili u medijima koji su pisali o njoj. Nažalost, nisam mogao da prihvatim poziv, jer ideja organizatora nije bila da prikazuje moj rad kao umetničko delo, nego kao deo dokumentarnog materijala o Lubardi koji će biti prikazivan u sklopu sve tri izložbe. Nakon što sam pojasnio da se ovde ne radi o dokumentarnom materijalu, i na koji način treba da se izlaže, složili smo se da nema uslova za saradnju.
Rad Vladimira Nikolića Komunistička slika u vreme digitalne reprodukcije bio je deo postavke na izložbi Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim, autorski projekat nezavisne kustoskinje Biljane Ćirić, koja je bila otvorena od 6. juna do 1. jula 2017. godine u Kulturnom centru Beograda.
Vladimir Nikolić će svoj rad Komunistička slika u vreme digitalne reprodukcije prikazati na predstojećem Bijenalu savremene umetnosti u Temišvaru Art Encounters (30.09-5.11.2017), kustos bijenala je Ami Barak. Više na http://www.artencounters.ro.
(Naslovna fotografija: Vladimir Nikolić, Komunistička slika u vreme digitalne reprodukcije, 2017, video, 10’42”)
Zdravo Biljana,
Potpuno se slažem sa tobom da se Srbija doživljava kao Drugo. Iz per){kind=link}