Katya Granova / Communal Paradise Lost
Beo_Project, organizacija koju vodi Zara Audiello, je osnovala projekat rezidencijalnog boravka za internacionalne umetnike, kustose i arhitekte koji će biti sproveden tokom ove i sledeće godine. Prva gošća Beo_Project-a i Beograda je ruska umetnica Katya Granova. Ona je provela nepunih mesec dana u Beogradu i realizovala izložbu “Communal Paradise Lost” u Zavodu koja traje do 12. juna. Razgovaramo sa Katyom o izložbi i njenim iskustvima u Beogradu.
Koliko dugo ste u Beogradu, kada ste došli?
Došla sam 1. maja. Morala sam da se vratim u Sankt Petersburg na otvaranje svoje izložbe na par dana u jednom momentu. Celu ovu izložbu sam uradila za dvadesetak dana.
Da li ste došli sa idejom šta ćete raditi ili ste pustili da Beograd utiče na vas?
Ovo je moj prvi rezidencijalni boravak i nisam u potpunosti znala kako će se to odvijati. Imala sam ideje šta bih mogla da radim, ali kada sam došla, uradila sam nešto potpuno drugo. Ono što je ostavilo najjači utisak na mene je stan u kojem sam smeštena od strane Beo_Projecta. Za mene taj stan predstavlja san sovjetskog naroda koji nikada nije ostvaren. Stan je imao stil koji bi se dopao i odgovarao sovjetskom duhu, ali u sovjetskim zemljama najčešće nije bilo dovoljno novca za takav stan, za toliko soba, tepiha i ostalih stvari. Zato je to kao san. Međutim, taj san više niko nema, zastareo je. To je ostavilo snažan utisak na mene. Druga stvar koja je ostavila jak utisak su ruševine. Posebno nove ruševine u Savamali, koje su nastale baš u vreme kada sam došla. Nikada nisam videla tako nešto, zato što se ne viđaju često tako sveže ruševine. Kada vidite ruševine, one su obično stare, antičke na primer. Ovaj projekat je baziran na ova dva izvora inspiracije.
Rekli ste da je nameštaj i atmosfera u stanu poput sovjetskog sna.
Da, poput sovjetskog sna iz sedamdesetih. Sada to više nije ničiji san, to bi bio neki zastareli stil sada. Ali cela atmosfera je slična. Zanima me i privrženost stvarima, kako se vežete za stvari u svom stanu, ne menjate ništa i kako nakon četrdeset godina to postaje kao neki muzej. Muzej izgubljenih snova ili tako nešto.
Kako je rad tekao, šta se događalo?
Provela sam neko vreme u potrazi za materijalima. Nisam mogla da nadjem ramove za natezanje platna. Dok nisam našla ramove, a pošto imam iskustva sa slikanjem na različitim materijalima, odabrala sam mušeme i crne plastične kese za đubre. Na kesama sam započela skice i one predstavljaju đubre, a stvari koje slikam su dosta kućevne, slikala sam detalje enterijera stana u kojem sam boravila. Tu se uspostavila neka korespondencija, nešto što je nekada davno bila stvar želje i snova se pretvorilo u đubre, u stvari koje više niko neće. Tu je i konekcija sa starima koji nisu više nikome potrebni. To spada u sličan domen. Tada sam postala opsednuta tepisima. Mislim da su oni neka vrsta totema. To je objekat koji je stvarno dragocen, veoma težak za izradu. Kada sam slikala tepihe shvatila sam da je to komplikovano napraviti. Tada sam pomislila da je to nešto što je dragoceno, ali niko više ne želi da kupi takve starinske tepihe, jer izgledaju staromodno. Sa druge strane, oni su veoma topli i kućevni, i svakako ne spadaju u savremenu umetnosti, ali je baš zato zanimljivo slikati ih i napraviti od njih umetnost.
Takvi tepisi mogu da budu reaktuelizovani ali u potpuno drugačijem kontekstu, kao neki detalj u stanu koji je koncipiran savremeno. To je element dizajna. Jedan avganistanski tepih može da bude zanimljiv detalj enterijera.
Da, jedan moj prijatelj iz Sankt Petersburga ima avganistanski tepih na kome su floralni motivi po rubovima, a u sredini su tenkovi i ljudi koji beže.
Da li je to umetnički rad ili redovan tepih u avganistanu?
To je uobičajeni tepih, nije umetnost.
Dakle, počeli ste da slikate tepihe i detalje enterijera stana.
Da, glavni motiv za ovaj projekat su elementi stana.
Na slikama se pojavljuju i ljudske figure, lica i delovi tela. Da li su to motivi sa fotografija iz stana, bivši stanari?
Isprva sam želela da naslikam ljude koji su tu živeli, ali nisam pronašla fotografije. Tako da sam uradila simulaciju, zamislila sam kako bi oni mogli da izgledaju. To su kao neki duhovi, oseća se da je to deo neke stare priče. Želela sam da ih uporedim sa nečim novijim i mlađim. Naslikala sam osobu koja je na tepihu i izlazi iz kadra, kao neka realnost koja je napuštena puput ruševina. Napravila sam kontrast između života i smrti.
Na postavci će biti i jedan video rad.
Da, video je bila prva stvar koju sam uradila. Razmišljala sam o izgubljenom raju, o sovjetskom snu i to me je podsetilo na poemu Jejtsa. U videu hodam po tepihu i čitam tu poemu Jejtsa. Taj tepih i stan je nečiji san, pa se to uklopilo, to mi je bila prva inspiracija.
U vašoj biografiji sam pročitao da ste studirali psihologiju. Da li imate potrebu da povežete slikarstvo i psihologiju ili su to odvojene discipline.
Kada jednom imate psihološko obrazovanje, ne možete to izbaciti iz glave. To je nešto što je stalno prisutno, ali je istovremeno i razlog za početak mog umetničkog delovanja. Tokom studija psihologije sam počela da slikam velike ekspresionističke slike i to je bio način da se nosim sa iskustvima. Psihologija nije laka oblast, stalno se analizirate. Započela sam karijeru u kognitivnoj psihologiji, ali me to nije zadovoljilo, nije mi bilo dovoljno istinito. Tada sam se okrenula umetnosti koja mi je bila istinitija na neki način, mada sam ustanovila da je slično i u umetnosti. Mislim da je na kraju umetnost istraživanje, vizuelno istraživanje. Slično je kao i u nauci, probate ovako, pa onako, vidite da li to radi, kako se razvija vaša percepcija razultata. Sličan je proces. Iskustvo u psihologiji svakako formira način istraživanja i percepcije onoga što se radi. Polako izlazim iz ekspresionističkog slikanja, mislim da će uskoro moji radovi biti svedeniji i smireniji.
Recite nam nešto o nazivu izložbe.
Izložba se zove Communal Paradise Lost. U sovjetskim zemljama su postojali komunalni stanovi, pa mi je odgovarala ta reč jer je direktna asocijacija. Kao što smo pričali, taj san je izgubljen. Način na koji se grade uslovi stanovanja govori dosta o tome šta smatrate važnim a šta ne.
Kako vam se dopada Beograd?
Iskreno, pošto sam imala samo dvadesetak dana, nisam imala previše vremena da izlazim. Nisam previše istraživala lokalni život. Mada, bila sam pre tri godine u Srbiji, volontirala sam u jednom selu na granici sa Hrvatskom tako da sam stekla neke utiske. Sada ostajem ovde još neko vreme, učestvovaću na Mikser festivalu, tako da ću nadam se imati još malo vremena za obilazak Beograda.
Katya Granova (1988), Sankt Petersburg. Prvo je diplomirala psihologiju, a zatim je radila kao psiholog, uz praksu u nekim naučnim projektima. Tokom svojih studija počela je da slika, istražujuči dominantne ekspresivne oblike. Nakon nekoliko godina odlazi da studira Art Psychotherapy u Goldsmiths College-u u Engleskoj gde shvata da su njena interesovanja više umetnička nego naučna. Tako se prebacuje na Kingston University MA za savremenu umetnost, i odmah zatim ima prvu samostalnu izložbu u Stokholmu. Nakon MA radila je ilustracije, murale i dizajn, imala nekoliko izložbi, a onda i dobila stipendiju u Parizu na College of Art, gde je uz nadzor umetnika Stephena McClymonta precizirala svoj stil i interese. Po povratku u Rusiju aktivno se uključuje u savremeni umetnički život. Njen prvi kustoski projekat biće deo Moscow Youth Biennial-a
