Katarina Radović / O ljubavi i morskom prasetu
U periodu od 27. novembra do 8. decembra 2017. godine u galeriji Remont održana je izložba Katarine Radović, O ljubavi i morskom prasetu, tim povodom kontaktirali smo Katarinu i postavili joj par pitanja.
Da li verujete u pravu ljubav? Foto: Boris Burić
Na izložbi O ljubavi i morskom prasetu predstavili ste tri izložbene celine kroz koje istražujete kako se, kroz različite rakurse, poimanje ljubavi i kompleksnosti njenih odnosa može sagledati, pritom kombinujući fotografiju i tekst. Kako je došlo do toga da u svom radu spojite ova dva medija?
Tri celine, Da li verujete u pravu ljubav? (2015), Veterani (2017) i Šta se dogodilo sa morskim prasetom? (2017) čine ovu izložbu objedinjenu nazivom O Ljubavi i morskom prasetu, koja nudi jedan psihološko-antropološki presek od ‘prave’ ljubavne priče u formi tradicionalnog braka koji opstaje pedeset ili više godina, do primera ‘moderne’ ljubavi krunisane anegdotom o jednoj – čak kreativnoj – preljubi izvučenoj iz ličnog iskustva. Ispitujući iz više različitih uglova kompleksnost ljubavi i međuljudskih odnosa, izložba je koncipirana kao mali eksperiment, dok i u samom nazivu sa jedne strane stoji reč ljubav, kao pojam ka kome svi težimo i koji pokušavamo da definišemo, a sa druge strane morsko prase, kao asocijacija na laboratorijske opite (mada, u jednoj od izložbenih celina, morsko prase ima glavnu ulogu u priči). Na taj način i sam naziv pomalo nagoveštava da svaki ‘ljubavni zalogaj’ ima u nekoj meri eksperimentalan ukus, odnosno da je jedan od aktera svake ljubavne priče, bar u nekom trenutku, u ulozi morskog praseta. Čast izuzecima.
Do spajanja dva medija došlo je nakon što sam već neko vreme imala želju da u svoj fotografski rad uključim tekst i vidim šta će da se desi – naravno, tamo gde bi to imalo smisla. To ne znači da ne verujem dovoljno slici ili rečima ponaosob. Zapravo, ne verujem im generalno. U traganju za ‘istinom’ o ljubavi, koja prožima sve tri celine na ovoj izložbi, došla sam do više zaključaka. Izdvojiću dva ključna: ne možemo nikada dokučiti ‘pravu istinu’ ljubavi i ne možemo nikada znati šta se zaista desilo ili dešava između dvoje ljudi, čak i kada smo jedno od to dvoje i mi sami. Moguće su samo spekulacije i potreba da o nečemu izgradimo svoje lično uverenje. Fotografije na izložbi O ljubavi i morskom prasetu, koje prate intervjui ili odgovori na pitanja fotografisanih, samo ukazuju na tu nemogućnost. One ne daju nekakve ultimativne odgovore, već dalje postavljaju nova pitanja.
Šta se dogodilo sa morskim prasetom? Foto: Katarina Radović
Fotografija kao medijum je fascinantna, koliko zbog onoga što nam otkriva, toliko i zbog onoga što nam istovremeno prikriva. Možemo da je gledamo razmišljajući o onome na šta nas ona upućuje, ali isto tako i o nečemu nedorečenom, nekadriranom i neuhvaćenom. A mene to najviše zanima. Na studijama su nam često sugerisali kako fotografski portret otkriva karakter čoveka. Ali ja nikada nisam poverovala u to, bar ne doslovno, razmišljajući stalno o onome što nije otkriveno.
To ne znači da je tekstualni dodatak ovde imao funkciju da dopunjuje nedorečenost slike. On je paralelan sa slikom, i on sadrži finese nedorečenosti kao i slika, i ni njemu u potpunosti ne treba verovati. Zašto? – Zato što je sama tema kojom se izložba bavi pomalo kao neko opipavanje u mraku; vrti se oko jednog apstraktnog fenomena. A rezultat je jedna zbirka ličnih ispovesti: mojih, kao autorke izložbe (u celini Šta se dogodilo sa morskim prasetom? u kojoj dajem na uvid jednu priču iz svog ličnog ljubavnog arhiva), ali i svih učesnika u projektu (bilo kada pričaju o svojim iskustvima u ljubavi ili komentarišu moju priču iz svoje vizure). Ta zbirka je jedna vizuelno-tekstualna polifonija u kojoj radoznalost i zapitanost igraju ključniju ulogu od uverenja ili sigurnih činjenica. Jer, stvar ostaje otvorena, a traganje za ‘istinom’ koja možda i ne postoji zamenjuje mogućnost da ona ipak postoji, ali za svakog od nas u sasvim različitom obliku.
Da li verujete u pravu ljubav? Foto: Katarina Radović
Da li smatrate da u ovom slučaju fotografija i tekst čine komplementarni par, ili da tekst u kome su izneti lični stavovi uzima primat, time što na neki način ipak manipuliše percepcijom same fotografije?
Mislim da ova izložba kao skup ove tri celine prevazilazi čistu fotografiju kao medijum. Samim uplitanjem teksta i postavkom koja međusobno konfrontira sasvim različite celine (u smislu pristupa jednom istom fenomenu), zatim, uvođenjem interaktivnog elementa gde posetioci mogu da upišu u svesku svoj odgovor na pitanje ‘Šta biste Vi uradili sa morskim prasetom?’, otišlo se jedan korak dalje od čistog posmatranja fotografija na zidovima. Zato mi je teško da kažem koji medijum ovde ima primat u procesu percepcije: po meni, slika i tekst ovde pre čine komplementarni par, iako moje oko prvo privuče slika, dakle prvo sagledam fotografiju, a onda prelazim na čitanje teksta, pa se zatim ponovo vraćam fotografiji.
Prisutna su tri načina kombinovanja fotografije i teksta: intervju sa pitanjima i odgovorima; komentar koji se nadovezuje na unapred ispričanu priču; i kratka priča sročena na bazi datih izjava sagovornika. Dakle, neki su tekstovi preneti u prvom licu, baš kako su ih sagovornici izgovorili, dok su negde izneti u formi kratkog narativa u trećem licu. Takođe, negde tekst stoji pored slike, a negde zalazi u površinu slike. Možda baš ovo drugo, taj vizuleni trik, može ali i ne mora da utiče na raspored percepcije.
Naravno, reč je o koncepciji ove konkretne izložbe, u galeriji Remont, u trenutku kada neke od izloženih celina još uvek nisu kompletirane, tako da postoji mogućnost da u toku daljeg rada dođe do uvođenja nekih promena, što je u svakom kreativnom procesu normalna stvar.
Budući da izložbom dominira portretna fotografija, kako birate određeni kadar koji potom izlažete, da li tekst ima ulogu u tom procesu?
Tekst, odnosno sadržaj teksta, nema ulogu u procesu biranja kadra u fazi snimanja, tj. fotografisanja, ali ima u procesu biranja finalne fotografije koja će stajati uz njega. Dakle, dok snimam, ne razmišljam unapred o spoju slike i teksta, već se trudim da iz svog modela izvučem ono najbolje u smislu izraza i raspoloženja koje želim da predstavim na fotografiji, a koje prate kontekst samog rada. Uvek napravim više od jednog snimka, a potom kada sam već pripremila finalnu verziju teksta, odlučujem se za to koja je fotografija, od nekoliko finalnih, ‘ona prava’. Na taj način ovi portreti i njihovi prateći tekstovi postaju komplementarni parovi.
Želela sam da, kroz ovu izložbu, temu ljubavi obradim isključivo u okvirima portretne fotografije, kroz seriju izraza ljudskih lica, što je možda moglo da bude rizično, jer preti monotonijom. Ali, upravo tolika raznolikost ljudskih lica, taj dijapazon misli, stanja i reakcija, kao i unutrašnjih komešanja, u odnosu prema jednom te istom fenomenu –ljubavi, pokazao se kao nepresušan izvor, te se na kraju iznedrila jedna koherentna duhovita vizuelna zbirka malih, a zapravo ogromnih ljudskih priča.
Da li verujete u pravu ljubav? Foto: Boris Burić
Prvi segment izložbe čine fotografije iz serije Da li verujete u pravu ljubav?, nastale tokom Vašeg umetničko-rezidencijalnog boravka u Kadizu, u Španiji, 2015 godine. Predstavljeni su portreti lokalnog stanovništva propraćeni njihovim intervjuima na temu prave ljubavi. Zbog čega ste se odlučili da im postavite pitanja baš na tu temu?
U Kadiz sam došla sa nešto drugačijom idejom o tome šta ću raditi za vreme svog umetničko-rezidencijalnog boravka. Zapravo, želela sam da o ljubavi ispitujem mornare, moreplovce u širem smislu reči, jer me je zanimalo kako se oni prema tome odnose, s obzirom da su skoro uvek daleko od kuće. Međutim, to se ispostavilo kao komplikovano, iz raznih tehničkih razloga.
Onda sam, nakon nekog vremena, već pomalo se upoznavši sa lokalnim stanovništvom ovog najstarijeg kontinuirano naseljenog grada u zapadnoj Evropi, došla do toga da u stvari ne bi bilo loše da se okrenem ka tome da fotografišem i intervjuišem ljude iz naroda, iz svakodnevnog života, koje srećem i na koje sam upućena, a koji su mi zanimljivi. Ono što je presudilo bilo je otkriće koliko su ljudi u tom delu sveta nevini i neiskvareni, skoro kao zaustavljeni u vremenu i bez ikakvih maski. Odlučila sam da baš njima pokušam da postavim neka pomalo direktna pitanja o ljubavi, seksualnosti, zavođenju, vernosti, preljubi i svemu što ulazi u okvire koncepta romantičnih i erotskih međuljudskih odnosa. Portretisani su izabrani na osnovu svog karaktera i položaja u društvu, a intervjui su koncipirani tako što su intervjuisanima bila dodeljivana unapred pripremljena pitanja po principu slučajnog izbora.
Dogodilo se da sam tada, u toku rada, shvatila da je ovaj projekat bio delimično inspirisan dokumentarnim filmom Comizi d’Amore (Ljubavni susreti) P. P. Pazolinija iz 1965. godine.
Veterani, Foto: Katarina Radović
Drugi segment izložbe nazvan Veterani predstavlja ideju tradicionalnog, možda čak i zastarelog, shvatanja ljubavi i braka. Nasuprot ovih fotografija i njihove ideologije, izložili ste celinu Šta se dogodilo sa morskim prasetom?, o jednoj savremenoj ljubavnoj zavrzlami i njenim potencijalnim razrešenjima. Obe celine nastale su tokom 2017. godine, da li planirate da nastavite da razvijate ove serije, samostalno ili kroz njihov kontrast? I da možda otkrijete šta se na kraju dogodilo sa morskim prasetom?
Celina Veterani je priča o parovima koji više od polovine svog životnog veka žive u bračnoj zajednici po principu ‘kako treba’ i ‘dok ih smrt ne rastavi’. Uvek me je zanimalo kako im to uspeva i da li je sve baš ‘kako treba’. Pored brojnih društvenih i kulturnih faktora, misteriju zajedničkog života neizostavno prati i pitanje kako je međusobna privlačnost toliko jaka ili odbojnost toliko slaba da dva ljudska bića odaberu da dele isti kutak ogromnog svemira toliki broj godina, u tom svetu „neprijatnih reči danju, neprijatnih mirisa noću”, prema rečima Džonatana Svifta.
Rad na ovom projektu započela sam tokom boravka na Umetničkoj koloniji Ečka, u avgustu 2017. godine, a zatim nastavila u Beogradu i okolnim mestima. U njemu kombinujem fotografije izabranih parova u svom današnjem izdanju, sa po jednom ili više fotografija manjeg formata koje predstavljaju početak njihove ljubavne priče (u pitanju su ponovno fotografisane neke od najranijih zajedničkih fotografija svakog para, ukoliko ih imaju sačuvane ili, u nekim slučajevima, fotografije svakoga ponaosob iz istog perioda). Ovakve celine ispraćene su tekstualnim izjavama fotografisanih u vidu kratkih narativa, a naslovljene su brojem dana koliko su proveli zajedno od datuma venčanja do datuma kada sam ih fotografisala za projekat.
Veterani, Foto: Boris Burić
Nasuprot Veteranima, dakle, onima koji su opstali u ljubavi uprkos svim mogućim preprekama, stoji celina Šta se dogodilo sa morskim prasetom?, koja od sve tri celine možda najviše narušava osetljive granice između javnog i intimnog. U pitanju je ljubavna anegdota inspirisana istinitom pričom iz mog ličnog iskustva, tačnije jednom situacijom kada sam dobila zadatak da čuvam i brinem se o morskom prasetu, kućnom ljubimcu svog tadašnjeg partnera, koji je, izmislivši potpuno neverovatnu priču, otišao sa drugom ženom na more – bukvalno pred mojim očima. U pokušaju razotkrivanja ‘zamršenog slučaja’, bez suvišne sentimentalnosti i sa izvesnom dozom humora, ispitujem u ovom radu pažljivo izabrane predstavnike različitih generacija, profesija i miljea šta bi oni, sa onoliko podataka koliko im je dato na uvid, uradili da su bili na mom mestu, pridružujući snimljenim portretima ključne fragmente njihovih iskaza.
Ovaj rad je realizovan je tokom 2017. godine, ali nije još kompletiran. On nije samo o jednoj ljubavnoj priči iz jednog ličnog arhiva, već o svima nama i različitim načinima na koje možemo da percipiramo jednu istu situaciju, o komunikaciji i iskazivanju intimnih misli, sumnji, uverenja, a neretko i sopstvenih projekcija.
Šta se dogodilo sa morskim prasetom? je jedna zanimljiva i poučna priča, sa otvorenim krajem, koja sadrži elemente neverovatnog i bajkovitog, ali ništa manje i grotesknog. Međutim, to nije pokušaj oplakivanja nečeg jako lepog što je u jednom trenutku krenulo po zlu, već je više proslavljanje nečega što nije uspelo usled nekog nedostatka, odnosno nečega što nije bilo moguće. Ali, ljubavi ima bar malo svuda gde još uvek nije zavladala potpuna indiferentnost. Na taj način posmatrano, i ovaj moj rad je čin ljubavi. Takođe, i moj odgovor na pitanje: ‘Šta biste Vi uradili sa morskim prasetom?’. Eto, ja bih na kraju napravila o tome izložbu.
Na pitanje da li ću ove dve celine nastaviti da razvijam samostalno ili kroz njihov kontrast, mogu da kažem da ću ih definitivno nastaviti svaku za sebe u pravcu u kojem već idu, ali da i dalje ostaje otvorena mogućnost izlaganja svih celina zajedno.
Šta se dogodilo sa morskim prasetom? Foto: Boris Burić
Kroz sva tri segmenta ove izložbe provlači se pitanje muško-ženskih odnosa, koje su to druge teme koje Vas takođe posebno interesuju i kojima se kroz fotografiju bavite?
Kako dosadašnji radovi pokazuju, veoma me zanima sve u vezi sa međuljudskim, a ponajviše muško-ženskim odnosima. Dakle, ljudsko biće me generalno najviše zanima, u raznim svojim ulogama i prezentacijama, kao i u komunikaciji sa svetom u širem smislu, zatim u razmeni želja, stavova, emocija i slično. Takođe, zanimaju me kontrasti, uzročno-posledične situacije, spojevi različitih ličnosti, kultura, mišljenja, svetova, itd.
Katarina Radović je rođena u Beogradu, gde trenutno živi i radi. Studirala je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Saseksu u Velikoj Britaniji. Diplomirala je 2006. godine na katedri za fotografiju u klasi prof. Milana Aleksića na Akademiji umetnosti ‘BK’ u Beogradu. Učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Austriji, Češkoj, Litvaniji, Španiji, Holandiji, Francuskoj, Egiptu, Japanu, Senegalu, SAD, itd. Dobitnica je stipendije Kultur Kontakt u Beču, 2007. godine i stipendije Evropske kulturne fondacije (ECF) za realizaciju projekata Dok nas smrt ne rastavi, 2009. godine.
*Naslovna fotografija: Da li verujete u pravu ljubav? Katarina Radović
