Jelle Bouwhuis
Razgovaramo sa kustosom Stedelijk muzeja iz Amsterdama, Jele Bauhausom (Jelle Bouwhuis) o programu i politici izlaganja Biroa Stedelijk Muzeja, o situaciji i “načinima prevazilaženja” dok su muzeji Stedelijk i Rijks bili zatvoreni. Jele nam govori i o izložbi Tri berze Zaharia Formalta u Salonu MSU koja je predstavljala saradnju sa Stedelijk biroom i najavljuje recipročnu izložbu Rezolucija 827 u Amsterdamu na kojoj između ostalih učestvuju domaći umetnici Vladimir Miladinović i Nikola Radić Lucati.
Više o izložbama Tri berze i Rezolucija 827:
www.msub.org.rs/zahari-formvolt-tri-berze
www.smba.nl/en/exhibitions/resolution-827/
Una Popović: Biro muzeja Stedelijk (SMBA) formalno i programski sličan je Salonu Muzeja savremene umetnosti. Podrazumeva galeriju koja ima svoju koncepciju i izlagačku politiku, fizički je izvan muzeja, a pripada širem institucionalnom programu. Da li nam možete ukratko opisati izlagačku politiku Biroa Muzeja Stedelijk, i po vašem mišljenju kakav izlagačko-menadžerski profil muzejske galerije ovoga tipa treba da razvijaju?
Jele Bauhausom (Jelle Bouwhuis): Izvorno je SMBA osnovan 1993. kao platforma za umetnike koji rade u Amsterdamu. Od samog početka je funkcionisao potpuno nezavisno od muzeja. Oduvek je imao sopstvenu dinamiku i nezavisnu institucionalnu birokratiju. Njegov slogan “mali i fleksibilan” definiše odnos sa organizacijom muzeja. Kako je amsterdamska umetnička scena postala internacionalnija tokom vremena, SMBA se takođe menjao, od toga da je na početku bio uglavnom izlagački prostor, da bi postao platforma za dugoročnija istraživanja i projekte, kao što je Projekat 1975 – savremena umetnost i postkolonijalna neosvešćenost i trenutni program Globalne komunikacije (Global Collaborations).
Slično sadašnjoj situaciji u Srbiji, gde su dva matična nacionalna muzeja zatvorena skoro deceniju radi rekonstrukcije, Stedelijk zajedno sa Rijsk muzejom bio je zatvoren 10 godina radi obnove. Na koje načine je taj nedostatak na kulturnoj sceni uspeo da se prevaziđe, i kakve aktivnosti je tih godina Stedeljik sprovodio?
Dok je muzej bio zatvoren, dosta stvari je renovirano, ne samo zgrada već i drugi segmenti: baze podataka, arhivi, organizaciona struktura itd. To je bilo veoma važno. Program se nastavio slabijim tempom. Počeo je putujućom izložbom izabranih radova iz naše kolekcije, što je takođe bilo predstavljeno u MSU, izložbom Muzej Stedelijk na Ušću, 2004. Posle toga, u periodu od tri godine ili nešto slično, Stedelijk muzej je otvoren na privremenoj lokaciji, i posle toga je otvorio vrata polovine svojih prostorija dva puta. Rijksmuseum je uvek jedno krilo otvarao da prikaže najvažnije radove iz Stedelijk kolekcije, i to je bilo veoma dobro posećeno. A sada, zahvaljujući potpunom ponovnom otvaranju obe ove institucije, postoji ogroman priliv dodatnih posetilaca. Poslednja godina drži ukupni dosadašnji rekord po broju posetilaca Stedeljika i pored toga, pojačan odjek na sceni savremene umetnosti. Čini mi se da smo većinom ostvarili sve što nam je nedostajalo svih onih godina, tek nakon ponovnog otvaranja. Nadam se da ćete imati slično iskustvo u Beogradu kada renoviranje vaših institucija bude završeno!
Navedite nam neke zanimljive projekte ili izložbe u poslednje dve godine koje je organizovao Biro Muzeja Sredeljik?. Pokrenuli ste projekat Globalne komunikacije koji će da traje 3 godine, zbog čega je ovaj projekat značajan za Stedelijk?
U SMBA smo se bavili raznovrsnim pitanjima umetnosti i umetničkih institucija u globalizovanom svetu. Sa Projektom 1975 smo probali da primenimo nekakav postkolonijalni diskurs na našu praksu, dok smo se bolje upoznavali sa pojmom “afričke umetnosti” koji smo osećali da nedostaje u suvremenim umetničkim institucijama u Holandiji u to vreme. Projekat je uključio mnoge internacionalne samostalne i grupne izložbe, ali takođe i projekat razmene sa Akrom i Dakarom. Sadašnji Global Collaborations program fokusira se na takve saradnje sa umetničkim inicijativama širom sveta.
U projektu Globalne komunikacije sprovodite fokus na postkolonijalni diskurs, prevashodno Afriku i jugoistočnu Aziju, zašto vam se unutar ovog koncepta činilo značajnim da napravite saradnju sa Srbijom?
Pošto smo već uradili takav projekat, nismo razmišljali o postkolonijalnom diskursu per se. Najpre smo bili zainteresovani da nastavimo i proširimo ideju saradnje, ovoga puta sa drugim regionima, kao što je Indonezija, Indija i Liban. Ove zemlje su odabrane zbog brojnih razloga. Srbija je došla slučajno, pošto sam bio pozvan od strane Holandske ambasade u Beogradu, u vezi sa izložbom “Slučaj kompozicije II / Pit Mondrian” u Narodnom muzeju. U to vreme sam upoznao MSU i Zorana Erića. Uzgred, MSU je jedina partnerska institucija unutar našeg programa Globalne komunikacije, a njegova struktura se može uporediti sa onom iz Stedelijk muzeja i SMBA. Svi naši drugi partneri su manje institucije, bez kolekcija. Pored toga, već sam poznavao mnogo srpskih umetnika koji žive u Holandiji, pa sam bio i radoznao. Takođe, međunarodna pozicija Srbije / bivše Jugoslavije, centralne i istočne Evrope u komunizmu i kompletna situacija sa pokretom nesvrstanih veoma je interesantna. Ali iskreno govoreći, i na moje veliko iznenađenje, iz naše perspektive umetničke scene u centralnoj Evropi su jednako nepoznate i egzotične, kao i one iz regiona koje sam maločas pomenuo. Što govori nešto o opsegu našeg internacionalizma. Nije da ne radimo sa umetnicima iz drugih sredina, ali sada možemo dublje da istražimo različite kontekste, u svim vrstama nacionalnih, nadnacionalnih i lokalnih istorija umetnosti, i stvorimo mogućnost i priliku za razmenu takvog znanja. Globalne komunikacije nam nude uvid u to kako globalni institut umetnosti nalazi svoju poziciju u ne-centričnoj mreži koja podseća na dinamični lavirint, pre nego na kanonsku hijerarhijsku strukturu, po kojoj smo mi, odnosno ja, bio obrazovan.
Zbog čega smatrate da je bilo važno da se izložba ”Tri berze” Zahari Formalta predstavi u Beogradu?
Pitanje globalnog finansijskog kapitalizma, koje Formvalt istražuje kroz istorijske događaje i istoriju i mogućnosti mehaničke tehnologije reprodukcije, je važno za sve nas. Svi smo subjekti ove globalne “trke pacova”. Ali u Beogradu sam otkrio snažnu vezu sa njegovim radom, koja se jasno uklama u interesovanja i programe Salona MSU – setimo se projekata poput Od dionizijskog socijalizma do predatorskog kapitalizma i Nevidljivo nasilje. Na samostalnoj izložbi Formvalt produbljuje određene aspekte ovog polja interesovanja.
U odnosu na program Stedelijka i amsterdamske umetničke scene šta nalazite prijemčivim i važnim u tome da se predstave radovi dvojice autora iz Srbije, Vladimira Miladinovića i Nikole Radić Lucatija na izložbi aprila meseca u SMBA?
Oba umetnika će vezati svoj rad za ratove na Balkanu i preciznije za rat na Kosovu. Ili, ako sam dobro informisan (radovi su još u produkciji), žele da probiju apatiju i “tišinu” u politici i društvu o ovom ratu kroz svoje estetike. Tako SMBA funkcioniše kao glasnogovornik za ove umetnike i na neki način prenosi lokalno pitanje iz Srbije u Holandiju. U mojoj zemlji mnogi aspekti i epizode ratova na Balkanu, na stranu osetljive pozicije srpskog društva u ovom kontekstu, su pod senkom tragedije u Srebrenici i suđenjima u Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Zoran i ja smo zbog toga osetili potrebu da kontekstualizujemo Nikolin i Vladimirov rad, i prikažemo kakav je odnos prema ovim pitanjima u srpskoj umetnosti i šire, u samoj Srbiji. U tu svrhu ćemo ovoj izložbi dodati još neke radove drugih umetnika i organizovati mali simpozijum na kome ćemo razgovarati o uticaju ratova na umetnost i umetnike u Srbiji.
 o programu i politici izlaganja Biroa Stedelijk Muzeja, o situaciji i ){kind=link}