- Registrator
- 02.01.2015.
-
0
4824
Izložba slika Petra Lubarde u Umetničkoj galeriji ULUS (1. maj – 1. jun 1951, Beograd)
“Izraziti misao… zračenjem svetlog tona na tamnoj osnovi.
Izraziti nadu zvezdom, strast duše sjajem zalaska sunca.
Nema u tome ničega od banalnog realizma,
ali nije li to zaista nešto što postoji?”
Van Gog
Kurbe je ponosito isticao da anđele nikada nije slikao pošto ih nikada nije video. A Goja “poslednji stari i prvi savremeni majstor”, u predgovoru Caprichos-a piše da zaslužuje pažnju umetnik koji ume da prikaže našim očima oblike i pokrete koji se javljaju jedino u fantaziji.
Petar Lubarda je išao logičnim putem: od Kurbea ka Goji, od materije ka duhu. On je prvo bio slikar materije, jedre, guste i zvučne. Zatim, pošto je savladao materijalnost spoljnog sveta, pošto je za nju našao visok umetnički izraz, zadržao se na njenoj emanaciji, na njenoj ljudskoj suštini.
Taj svet je za Lubardu pre svega rodna gruda, crnogorski krš, veliki simbol jednog herojskog eposa. Fantastički oblici planina i stena na Lubardinim platnima zrače svečanom tišinom, suncem i vedrinom; sa njih se diže uzbudljiva vizija ljudske težnje ka višem i humanijem.
Pred delima Petra Lubarde nema mesta dogmatiziranju, a naročito nema mesta površnom upoređivanju njegovih slika sa zapadnjačkim apstraktnim slikarstvom. Neka “apstraktna” Lubardina platna su osnovne sheme pojedinih određenih koncepcija i ona sadrže sve ritmove i sve emocije potpuno završene slike. Lubarda nikada ne slika sa namerom da bude nestvaran, nego sa težnjom da nađe novi, pravi izraz za senzaciju koju mu pruža stvarnost. Taj izraz je uvek slikarstvo visokih vrednosti i on je često bliže muzici nego literaturi.
Ali ono što Lubardu čini najviše svojim, što ga najviše razlikuje od drugih, to je njegovo osećanje života i njegova ideja o njemu. U akordima plavog, belog i zlatnožutog, crvenog i zelenog ima toliko zdravlja, mladosti i optimizma da odmah osećamo slikara našeg podneblja i naše društvene sredine. To vredi i za ona platna koja kao nov izraz, za naše prilike, mogu izgledati neobična. Ali naučimo se da ne posmatramo samo površinu slike, njenu formalnu stranu, već da shvatimo njenu suštinu, one unutrašnje pobude i sukobe koje je slikar izrazio u razigranim arabeskama i uzbudljivim harmonijama.
Prema tome, kako je to stvaralačko rascvetavanje različito od nekih strujanja savremene umetnosti na Zapadu! Ako je Aragon sebe i svoje drugove gordo nazivao defetistima Evrope – koji su, postepeno, postali defetisti uopšte – za Lubardino stvaranje moglo bi se da kaže da se zasniva na najboljim tradicijama naše i evropske umetnosti. Jer principi stvaraoca fresaka u Sopoćanima i Mileševi i anonimnih kreatora koji su u bogumilske stećke uklesali nadahnutu i svežu evokaciju života, principi Đure Jakšića i Nadežde Petrović, našli su savremenu primenu u delima ovoga slikara. Ako je, dalje, De Kiriko sav utonuo u nostalgiju za jednom civilizacijom koja se ugasila, Lubarda je i kao čovek i kao umetnik sav u radosnom uzbuđenju pred jednom novom humanističkom koncepcijom sveta, kojoj se teži.
To je u našoj umetnosti nov sadržaj i za njega je ovaj dinamičan slikar velikih mogućnosti našao nov izraz. Zbog toga, ovom izložbom ispisuje se nova stranica u hronici naše savremene umetnosti.
Tekst Miodraga B. Protića objavljen je u katalogu: Izložba slika Petra Lubarde,
1. maj – 1. jun 1951, Umetnička galerija ULUS, Beograd, str. 7-8.
Naslovna ilustracija: Petar Lubarda, “Kamena pučina”, ulje na platnu, 72,5 x 92 cm, u kolekciji Narodnog muzeja u Beogradu.
Ova slika bila je predstavljena na Izložbi slika Petra Lubarde 1951. u Beogradu.
