Ivan Zupanc
Ivan Zupanc je vizuelni umetnik iz Beograda. Trenutno upravlja Opservatorijumom, prostorom za razne vidljive i zvučne pojavnosti.
Šta trenutno čitaš?
Listam sve i svašta pre nego što čitam. Zadnjih godina je to nasumično čitanje po sistemu počni, preskoči, stani, dovrši, vrati se na staro. Nisam ti ja neki čitač.
U skladu sa ovim žalosnim svakodnevnim jurnjavama.
U kom prostoru radiš?
Trenutno ne osećam da imam svoj lični prostor za rad. Radim u prostorima koji nisu čisto fizički, ali se uglavnom jednim delom taj rad reflektuje u fizičkom prostoru koji se zove Opservatorijum. Ne znam više ni da li bi sve ovo što mi se intezivno dešava moglo nazvati radom, u vezi sa pomenutim pitanjem.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Mrnjauk mojih mačaka i ponoćna tišina posle intezivnog dana. U toj tišini mogu da maštam o zvuku koji želim da čujem u svojoj glavi. Ne, nisu glasovi u glavi da se razumemo.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Više sam za metafiziku i osećaje nego za nešto što mora da se objašnjava pojmovima. Reči i pojmovi se gube i postepeno menjaju svoje značenje, a ove pomenute stvari su ontološke.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Privatno – naizgled jednostavne stvari me trenutno okupiraju. Kako ostati slobodan, biti dobar prema bližnjima i držati sve pod kontrolom, a da se ne osećaš kao kontrolor i čovek pod nekom presom. Javno – kako održati jedno zdravo ludilo u društvu gde se svi trude da budu naizgled normalni i zdravi.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Ne vidim sebe toliko u priči oko umetničke scene. Držim se neke svoje individualnosti koja ima po negde dodirnih tačaka sa nekakvom scenom. Imam puno prijatelja koji su intezivnije uključeni u delovanje na sceni pa se preko njih informišem, a i kad stignem posećujem razna dešavanja.
Nešto se uvek događa, ali mi se čini da se samo akteri menjaju, a suština ostaje ista, makar je to moj utisak zadnjih petnestak godina. Nema tog napretka. Veliki broj umetnika ili umetnika u pokušaju misli da su otkrili nešto novo, a u stvari se dosta toga reciklira i ponavlja.
Oduvek važi pravilo da postoji mali broj dobrih umetnika, a ovi ostali su prosek koji se uklapa u neke aktuelne matrice i to ti je to. Nedostaje nam neka jaka velika stvar, više prostora za sve nas i neupućenosti u to ko šta radi pogotovo na nivou optužbi ovi su levičari, ovi su strani plaćenici, ovi su projektni biznismeni, ovi su raspadi…
U Srbiji se uspeh i neuspeh podjednako tretira kroz zavist i zlobu, što će reći – bolesna sredina.
Ja idem logikom da zavisim od svakog prolaznika, a kamoli od političkog sistema. Sinoć me zamalo jedan prolaznik upucao, eto tako čovek umislio da sam ja tamo neki koji mu nešto duguje…
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Autentičnost. Već duže vreme me zanimaju radovi autora koji nisu deo nekakvog kultur- establišmenta i sistema formalnog akademskog obrazovanja. Neki ih nazivaju art-brutistima, autsajderima, marginalcima, samoukim stvaraocima, fantastistima, medijumskim umetnicima itd.
Ja ih ne bi definisao jer je to stvar prepoznavanja, a ne uokviravanja. Pomenuću samo jednog, po meni najvećeg, Vojislava Jakića.
Sadašnja umetnost mi je nekako iskonstruisana, uglavnom je dosadna i dosta se vrti oko naručenih političkih sadržaja koji su više podesni za priče kustosa. Sve bi to imalo smisla da ta umetnost ima bar nekog snažnog uticaja van tih istih sistema i ljudi, a ovako ostaje tu gde jeste i vrti se u lokalnom krugu.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Kasno ležem, tako da za mene ovo pitanje nije na mestu.
Mada, iznenadno buđenje mi se dešava kada sam uzbuđen zbog nekog novog iskustva ili otkrivanja novih momenata u životu. Ali to je valjda kod svih tako.
Da li postoji neko kome bi hteo da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Bože, ima li te?
Za 2015. planiram…
Pa nisam ti ja neki planer, ne mogu ja to tako. Ja sledim instinkte.
