Umetnost samoorganizovanja
Sindikalno udruženje umetnika Engleske (Artists Union England)
Pre dve godine tokom razgovora sa članovima Precarious Workers Brigade upoznala sam se s radom Udruženja Umetnika Engleske (Artists Union England), umetničkim sindikatom tada tek u fazi formiranja. Šestog juna 2016, AUE je sertifikovan kao prvi sindikat za vizuelne, primenjene i društveno angažovane umetnike u Engleskoj.
Ova formalna potvrda nezavisnosti – the Certificate of Independence – je priznanje da sindikat deluje demokratski, nezavisno od poslodavaca, i isključivo u ime svog profesionalnog članstva. Sindikat zahteva bolje plate i uslove rada širom Engleske, gde će se umetnici zajedno zalagati protiv prakse besplatnog i volonterskog rada, za nezavisno i demokratsko predstavljanje, kao i podizanje standarda rada i života umetnika. AUE je prvobitno pokrenut u maju 2013. godine, a proces dobijanja sertifikata od vlade trajao je pune tri godine. Znatni troškovi procesa finansirani su članarinom i donacijama drugih sindikata, uključujući i dugogodišnje uspostavljenu uniju umetnika Škotske.
Kao članica AUE tima svesna sam da pravi rad tek počinje, ali kao istoričar umetnosti vidim jasne istorijske paralele sa osnivanjem prvog umetničkog sindikata Engleske 1972-1983.
Sertifikat nezavisnosti koji se predstavlja u Britanskom Parlamentu ovog leta nije prvi primer sindikalne organizacije umetnika. Prvi sindikat umetnika Engleske, koji je postojao tek oko deset godina, nastao je iz potrebe da umetnici nezavisno organizuju, predstave i zaštite svoj rad. Tokom 1969, grupa umetnika, od kojih su neki bili aktivni u ‘I Site’ (prvom fizičkom prostoru legendarnih SPACE ateljea, tada smeštenih u pristaništu St Catherine’s Docks pre nego što su dokovi pretvoreni u London na vodi), osnovali su A.I.R. (Art Information Registry), informativni servis za promociju umetnosti. A.I.R. je sačinjavao popis podataka o umetnicima i aktivnim organizacijama u svetu umetnosti, kao i o njihovim radovima, tehnikama i materijalima. CATALYST, prvi objavljeni registar i časopis o aktivnosti sveta umetnosti izlazio je od 1969-71. Tokom 1972-73. ovaj list izlazi kao AIRMAIL. CATALYST, a potom i AIRMAIL, koristile su za svoje projekte organizacije iz cele Britanije i sveta. Tokom 1972. registar se seli iz Stepney Green-a u Burlington House, gde je uz pomoć vladinog granta, ali sa bazom podataka zasnovanom na materijalu sakupljenom od strane umetnika, osnovan Arts Council (Umetnički Savet), danas najvažnije izvršno telo za kulturu i umetnost u Engleskoj, koje raspolaže godišnjim državnim budžetom dodeljenim od strane ministarstva kulture.
U maju 1972. grupa umetnika povezanih sa osnivanjem A.I.R. pokreće nezavisno od Arts Council demokratsku organizaciju Artists Union. Članovi odbora su umetnici Mary Kelly (predsedavajuća), Conrad Atkinson, Barry Barker, Stuart Brisley, Marc Camille Chaimowicz, Margaret Harrison, Kay Fido Hunt i Gustav Metzger. Članovi se redovno sastaju svake prve subote u mesecu u prostorijama ICA (Institute for Contemporary Arts), ali i učestvuju na izložbama, konferencijama, raspravama, demonstracijama karakterističnim za ovaj period. Tri godine kasnije, tokom 1975, Artists Union se seli u prostor na 125-129 Shaftesbury Avenue (gde su takođe A.I.R. i SPACE), ali se prostor zatvara jer Umetnički Savet više ne deli sa njima budžet.
Pitanja o umetničkom procesu rada, o tome šta ga čini umetničkim a šta radom, i da li je taj rad uopšte rad i treba li da bude plaćen, su tada bila deo javne polemike jer je to bilo doba nastajanja britanske konceptualne umetničke scene. Konceptualna – po definiciji nematerijalna – umetnost nastala je iz želje da se suzbije kupoprodaja umetnosti i skrene pažnja na umetnički proces; danas se suočavamo sa trgovinom svih aspekata umetničkog procesa (kao i života putem društvenih medija) bez značajnih ustupaka samim umetnicima, ili datog publiciteta kampanjama o zloupotrebi umetničkog rada.
1972-tu godinu karakterišu izložbe konceptualne umetnosti u Tate Galeriji (danas Tate Britain), galeriji Hayward, kao i tada novoosnovanoj Gallery House, zatvorenoj tokom 1973; ali takođe je karakterišu i učestali protesti, polemike i angažovane akcije koje pokreću pitanja o prirodi rada, ortodoksiji definicija umetničkih modela, meri umetničkog rada kroz vreme i prostor (prisetimo se samo Stopiranja od Londona do Andore Hejmiša Fultona, Linije na travnjaku nastale hodanjem Ričarda Longa, Senke umetnika Kita Arnata, Svih Kriterijuma Viktora Burgina, itd.), kao i prohibicije i inhibicije stvaralaštva. U odgovor na estetski formalizam Klementa Grinberga umetnici posmatraju autonomiju, ali i unificirajuće vrednosti umetničke akcije. Umetnička teorijska praksa obogaćena je znanjima iz polja kibernetike, informatike, kognitivne psihologije, sistemske analize, semiotike i bihejvioralnih nauka. Period od dvanaest meseci od januara 1972. do januara 1973. omeđen je istorijskim događajima kojih se vredi podsetiti: u januaru 1972. tokom tzv. Bloody Sunday britanske trupe otvaraju vatru na protest civila u Severnoj Irskoj; u januaru 1973. posle dva odbijanja (1963. i 1967), Britanija pristupa Evropskoj Ekonomskoj Uniji. U toku je Vijetnamski rat.
Četrdeset i tri godine kasnije, uoči referenduma koji može dovesti do istupanja Britanije iz Evropske Unije, osnivanje druge umetničke unije je više nego refleksija na prethodni pokušaj. Pitanja koja su bila simptomatična tada su ostala nerešena do danas. Sekretar Umetničke Unije na konferenciji iz 1980. ističe problem koji je svojstven umetničkim organizacijama i danas: jedina zajednička stvar koja povezuje članove umetničkog sindikata je (bilo i ostalo) njihovo članstvo (dakle svest o umetnosti kao profesiji), dok su im poslodavac, radna mesta, uslovi rada i metod ustanovljavanja vrednosti rada potpuno različiti. Položaj umetnika i umetničkih radnika jeste jedinstven u odnosu na druge zaposlene, ali uprkos tome ako se umetnička unija ne poveže kroz udruživanje sa pripadnicima drugih sindikata, priroda AUE svodi se na klupsko udruženje bez većeg uticaja na promene u savremenim radnim odnosima.
Da li je moguće udruživanje na Evropskom nivou? Odgovor je – da, ali nezavisno od uticaja i upliva vlade ili Evropske Unije.
Konferencija Artlaw je još u januaru 1980. isticala problem umetnika kao ljudi koji žive van zakona da bi preživeli, a naročito u pogledu prijavljivanja i plaćanja poreza, i drugih konzumerskih prava kao što su krediti za stan, auto, bankovne pozajmice i slično. Poreski stručnjaci i zvaničnici iz Sjedinjenih Država, Kanade i Velike Britanije na seminaru u British-American Association iz aprila 1980. ukazuju na to da vlada kontroliše kompletan umetnički sektor kroz poresku politiku, a Nil Makferlejn, tadašnji zamenik ministra za umetnost, potvrđuje da vlada i dalje preferira biznis od kulture. Mnoštvo pitanja i nagomilanih problema sa kojima se suočavaju umetnici na početku svoje karijere ili prakse dolazi i do Parlamenta u junu 1980, međutim vlada zanemaruje stručno mišljenje nekolicine umetničkih i muzičkih unija i podržava rezanje finansija, što direktno utiče na plaćanje univerzitetskih studija, dodeljene grantove i oporezivanje skraćenog radnog vremena u obrazovanju, koje je vitalni izvor finansija za preživljavanje umetnika i dizajnera. Slučaj je donešen pred Evropsku Komisiju u junu 1980, ali je odbijen na osnovu odluke o harmonizaciji zakona o preprodaji (Artists Resale Rights).
Arts Council u međuvremenu postaje bastion državne birokratije i gatekeepinga. Potpuno ovisan o državnom budžetu i postavljen kao filter između ministarstva kulture i umetničke scene, on onemogućava kampanje koje ukazuju na rezove u umetnosti (arts cuts campaign) i stvarno stanje u umetnosti, i promoviše samo projekte koji ne osporavaju sistem, a kroz usko grlo finansira stereotipne i politički korektne projekte.
Politika finansiranja kulture kroz nekolicinu godišnjih nagrada i grantova za koje se umetnici krvnički nadmeću, kao i kombinovanje vladinih finansija sa finansiranjem iz privatnih izvora, biznisa i organizacija sklapa sliku koja je ostala nepromenjena do danas. Umetničke organizacije manje-više neprekidno nešto spašavaju (zatvaranje studija i nestajanje raspoloživog prostora za život i rad, zatvaranje lokalnih galerija i radionica, centralizaciju rada na štetu regija, prekarni i besplatni rad) tako da nemaju vremena da se posvete izvoru problema, koji bi vodio u revidiranje politike finansiranja kulture. Metodično i plansko osmišljavanje načina da se taj problem reši moguć je samo kroz udruživanje, koje produktivno kanališe frustraciju pojedinca u argument mase – argumentiran i organizovan nastup – i kroz uklanjanje mamca prekarnog rada koji implicira učestvovanje i prestiž dok zapravo vodi samo u eksploataciju i zaduživanje.
Ovaj problem ne zastareva, baš kao što je u svom izveštaju za Umetničku Uniju 1980-te naveo Peter Dunn:
“Umetnici koji rade van galerijskog sektora imaju tri opcije: 1) Naći posao za novac koji finansira stvaranje umetničkog rada; 2) da im se posreći sa Arts Council ili nekim regionalnim umetničkim savetom; 3) da si pronađu okruženje koje vrednuje njihove sposobnosti i koje je spremno da plati za njihovu primenu. Ovo treće zvuči kao iz vremena kada su umetnici bili od vrednosti zajednici (ili njenim vladarima?) tako što bi glorifikovali značaj njihove prošlosti ili vizije za budućnost – najčešće poruka glasi ‘budite dobri ili ste nadrljali’. To je osnovni problem: oni koji nas zapošljavaju uglavnom slede svoj sopstveni interes.”
Tokom osamdesetih, umetnička unija Engleske skupa sa mnogim drugim jačim i složnijim unijama pada pred Tačerskom politikom – eufemistično nazvanom ‘promenom društvene klime’. Kao što navodi Ejvis Salzman, dugogodišnja sekretarica AUE, dok bi štrajkovi drugih unija još i privukli pažnju, štrajk umetnika niko ne bi ni primetio. Sindikat je ugašen 1983.
Dok danas javne rasprave o beneficijama za i protiv izlaska iz Evropske Unije šire dezinformacije, strah, ksenofobiju (a naročito protiv stranaca, koji će zasigurno tražiti pristup tim zlatnim grantovima i neplaćenim poslovima), glavno pitanje ispred Artists Union England ostaje informisanje o značaju solidarnosti, kolegijalnosti, disciplinovanju egoizma tako svojstvenog profesiji, ali prevashodno i stvaranje platforme za obraćanje onima koji po ko zna koji put kulturu i umetnost svode na milostinju simbolične ili humanitarne pomoći a ne na civilizacijsko i ljudsko pravo.
*
U tekstu su korišćene beleške Ejvis Salzman i arhivska gradja Tate-a.
America (2016) je rad Mauricija Katelana koji još uvek čeka da ga postave u Gugenhajm muzej u Njujorku. Korišćen je ovde ne kao ironična ilustracija, nego skatološka apoteoza bogatstva.
Artists Union England tweets @ArtistsUnionE
Naslovna reprodukcija: Wolfgang Tillmans, EU campaign, 2016
Pre dve godine tokom razgovora sa članovima Precarious Workers Brigade upoznala sam se s radom Udruženja Umetnika Engleske (Artists Union England), ume){kind=link}