Finalisti nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos 2015 / Q&A
Ove godine su se u finalni krug nagrade za mlade umetnike Dimitrije Bašičević Mangelos plasirali Mia Ćuk, Tadija Janičić, Marko Marković, Ivan Šuletić i Mihailo Vasiljević. Svakome od njih postavili smo po jedno pitanje. U nastavku pogledajte kakve su nam odgovore poslali.
Koje su najveće razlike, osim novca i infrastrukture, kada uporediš Srbijiu i Englesku iz ugla mladog umetnika koji pokušava da se nametne i postane vidljiv na obe scene?
Mia Ćuk: Možda zvuči čudno, ali velike razlike nema. Iz mog iskustva ona se najviše oseća u samom sistemu umetničkog obrazovanja, koje u Engleskoj funkcioniše besprekorno i na visokom nivou, studenti akademija ušuškani su u pogledu sredstava, tehničke podrške i realizacije projekata. Sa druge strane život “napolju” podejdnako je surov, i zahteva snalaženje i dovijanje. Ono na čemu se insistira i što se često može čuti jeste da poziciju umetnika ne treba posmatrati kao neku izolovanu granu delovanja već kao posao u kojem je sam umetnik poslovođa. U Srbiji se to radi uz mnogo skromnije mogućnosti, i prirodno, umetnička scena i trzište su manij, ali shodno tome dinamičniji i ima više prostora za eksperiment. U obe situacije, vidljiljvost je uslovljena dominirajućim strukturama u kulturi, a pojedinac se tu ne pita mnogo. Ono što mu preostaje jeste da istraje u svom radu i poetici, i stalno se povezuje sa novim ljudima. Svoju praksu počela sam da razvijam u Srbiji a neku vrstu zrelosti u radu doživela sam u Engleskoj, u toku i neposredno posle master studija. Ono čime se bavim smatram nenametljivim, radim na projektima koji su intimnog karaktera, a Mangelos nagrada je na neki način moje prvo istupanje na ovdašnjoj sceni.
Spadaš u umetnike koji su uspeli da se nametnu na krhkom lokalnon trzištu umetnosti. Da li je to samo privid ili od umetnosti zaista može da se živi?
Tadija Janičić: Ako sam ja uspeo da se nametnem na tržištu umetnosti kako li je tek onima koji nisu?! Možeš me uporediti sa bilo kojim našim radnikom u nekom propalom preduzeću. Nazovimo to goli survivor. Pozdrav!
U svom radu zastupaš tvrde principe od kojih ne odustaješ. Da li si u određenim okolnostima spreman na kompromis i zašto nemaš sajt?
Marko Marković: Smatram da ne postoji neutralna pozicija, kako politička tako i umetnička, i da se određujući se za jednu od pozicija morate suprostaviti drugim. Jedino na taj način možemo otvoriti mogućnost za kritičko mišljenje u sredini u kojoj preovladava lažna kolegijalnost, koja je najčesće rezultat straha od povrede sujete.
Ako možemo da govorimo o principima u mom umetničkom radu oni proizilaze iz toga što svoju umetnost zasnivam na izgradnji jednog formalizovanog sistema. Gedel je 1931. dokazao da ne može postojati jedinstven i neprotivrečan sistem koji je potpun tj. da neprotivrečni sistemi moraju nužno biti nepotpuni, tako da nemam pretenzija za stvaranjem univerzalnih pravila i svoje principe bih radije nazvao mekim ili savitljivim.
Moja odluka da nemam sajt nije odbijanje komunikacije, već je odluka koja zahteva drugačiju vrstu komunikacije od one zasnovane na logici brojanja pregleda i skupljanja lajkova.
Praksa da umetnik sam sebi pravi sajt ustalila se kao nešto što je prirodno i neophodnu u funkcionisanju u umetničkom svetu. Međutim ta praksa jeste posledica potrebe za ličnom promocijom i vidljivošću u sferi masovnih medija i deo je današnje dominantne uloge umetnika kao karijeriste. Takva uloga nastala je iz logike kapitala i tržišta i nema dodirnih tačaka sa umetničkim mišljenjem. Pošto kapital pretvara predmete u robu i umetnička dela u ekranske slike nije čudo što discipline koje nisu u interesu kapitala, kao što su književnost ili matematika nemaju praksu samopromovisanja ličnosti ili dela putem ličnog sajta.
S druge strane, posedovanje sajta umetniku omogućava da sprovede u delo zahtev da bude sam svoj menadžer, ali takav zahtev je posledica slabosti države. Aktivnost se mora preusmeriti na borbu za javna dobra, jer su ona stvar svih nas i ono što svima nama pripada.
Slika je tvoj primarni mediji. Iako rađene na klasičan način, one otvaraju pitanja koja se tiču percepcije uzrokovane savremenim trenutkom i otvaraju pitanja drugačijeg pogleda na digitalnu, sintetičku sliku. Kako je došlo do toga i u kom pravcu želiš da se razvija tvoja praksa?
Ivan Šuletić: Oduvek me je zanimalo kako da, kroz medij slike (ili crteža) reagujem na stvari kojima sam okružen i na vreme u kome živim, a da pritom, sve to ne deluje patetično. Meni se čini izazovnom ideja upotrebe jezika slikarstva, koji, po sebi, podrazumeva sporost i neposredni, lični angažman, u savremenom trenutku koji afirmiše brzinu i kolektivnu proizvodnju. Nikada, barem do sada, samo to nije bila tema mojih radova, ali je u svakom mom radu prisutna, kao nekakav podtekst. Poslednje slike, nazvane Cityscape, na više nivoa govore o tom problemu, stavljanja u odnos individualnog i opšteg.
Drugi deo pitanja, o pravcu u kome želim da se stvari pomeraju, mi je jako interesantan. Imam utisak, kada pogledam šta sam do sada uradio, da su se stvari pomerale i menjale, a da ja i nisam imao nekakav plan. Jednostavno, radim ono što u tom trenutku moram, i onda se ispostavi da sam se manje ili više odmakao od onoga što sam do tada radio. Retko kada sam, do sada, imao ideju o tome šta ću raditi sledeće.
Za sebe kažeš: Ja sam fotograf i umetnik koji koristi fotografiju. Zašto ti je ti je taj dualitet toliko bitan?
Mihailo Vasiljević: Radi se o poigravanju terminima koji se najčešće koriste u vezi sa upotrebom fotografije. Ta dva izraza se obično ne koriste zajedno. Tradicionalno, “fotografi” rade u mediju, dakle “iznutra”, dok “umetnici koji koriste fotografiju” rade oko medija, odnosno “spolja”. Iako su u kontekstu društvenog pozicioniranja umetnika takve podele razumljive, ostaje pitanje koliko su svrsishodne s obzirom da je poslednjih pola veka jasno da potencijal umetnosti bazirane na fotografiji ne leži toliko u njenim formalnim kvalitetima koliko u njenim različitim društvenim ne-umetničkim upotrebama.
