Drugarice, posadimo cvijeće
Privlačnu, u osnovi romantičarsku tezu da su sve stvari pod kapom nebeskom u nekakvoj vezi pisci „izgubljene generacije“ stasale u vreme Prvog svetskog rata pretvorili su u stožer svoje poetike ili barem svog doživljaja sveta. U cikličnom vraćaju ideja taj pristup pojavio se, koliko juče, u „teorijama haosa“ ilustrovanim tezama da trepet krila leptira u Kini izaziva orkan na drugoj strani sveta.
Ako je zaista tačno da među stvarima, ličnostima i pojavama postoje nevidljive niti, možemo se, na primer, zapitati kakva veza postoji između dugogodišnjeg i dugovečnog predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita i grupe „Roksi mjuzik“? Prvi album engleskog sastava u kojem su, u početku, muzicirala dva Brajana, Feri i Ino, izašao je u godini kada se Maršal razračunavao sa takozvanim „anarho-liberalima“ u srbijanskoj kom-partiji. Malo je verovatno da je vođa „Trećeg sveta“ čuo barem jednu od pesama sa albuma sa čije se naslovne strane hladno smeška izazovno opružena fotomodelka u svilenom korsetu. Ipak, veza postoji. Nju čini najveći umetnik britanskog pop-arta Ričard Hamilton. Kao profesor umetnosti u Njukaslu izvršio je odlučujući uticaj na vođu sastava „Roksi Mjuzik“. A kao Titov savremenik, a uz to još i Englez – nije mogao da se ne divi liku i delu druga Starog.
Vrednovanje opusa pojedinih umetnika podložno je promenama – procena zavisi i od dominantnog modela u umetnosti koji važi u datom trenutku, tačnije, uticaju koji nečiji opus vrši na potonje stvaralaštvo. Iz te perspektive Hamilton je danas ocenjen kao najveći engleski umetnik proteklog veka. Aktivno učeći od Dišana, rekonstruišući njegove objekte i njegovu misao, stvorio je verziju popa mudriju od američke, u svojim poznim godinama mladalačkom energijom dotakao je gotovo sve neuralgične tačke britanskog tačerističkog društva, traumu Severne Irske, štrajkove i kroz ceo opus zadržao dozu lekovitog, lepršavog humora.
Jednog bezličnog zimskog dana našao sam se u Kelnu. Nikoga ne poznajem u tom gradu. Ipak, dok sam u Ludvigovom muzeju prekraćivao vreme do polaska voza, moj pogled okrznu jedno dobro poznato lice. Čekaj, ko je to? Pa, naravno: onaj kome sam, pre stotinu ljeta, obećao da ću, kao pionir, poštovati roditelje i starije. Isti onaj čelični pogled crno-bele fotografije koji me je svakodnevno posmatrao tokom mojih dvanaest razrednih godina. Kada bi, umesto velikog Hoknija na susednom zidu stajala školska tabla bila bi to skoro potpuna rekonstrukcija jugoslovenske pedagoške bajke. Odštampana legenda govorila je da se delo zove „Kolaž čula“ – tehnika je određena kao gvaš, hemijska i grafitna olovka na novinskoj fotografiji. Pa u zagradi – Titova glava. Godina nastanka – 1956.
Na ključnoj izložbi britanske umetnosti sredine dvadesetog stoleća, smotri „Ovo je sutrašnjica“ održanoj u londonskom institutu za savremenu umetnost, Hamiltonov Tito stajao je pored njegovog drugog kolaža, dela „Šta je to što današnje domove čini tako drugačijim, tako privlačnim“, ikonične predstave bez koje se ne može zamisliti nijedna istorija umetnosti.
Ovaj neveliki rad promakao je svim kustosima koji su sklapali izložbe „Maršal u likovnim umetnostima“ – bilo da su to one na kojima su izlagana dela dvorskih slikara socijalističko-samoupravne epohe, ili one koje, mnogo godina posle njegove smrti, za temu imaju kult ličnosti. U stripovskim oblačićima i strelicama koje pokazuju prema nosu, oku, uhu i obrazu ispisani su nazivi čula stacioniranih u tim organima. Na čelu je, tri puta, zalepljena reč MISLITI, dok iz usta navire šuma upitnika. Delo je uspešno ako, na ovaj ili onaj način, dotiče veliki broj ljudi. Iako je monumentalni natpis na fasadi sada privatizovanog pogona valjaonice bakra u Sevojnu „Svi smo mi Tito“ poodavno izbledeo – ne može se poreći činjenica da je, kako su govorile tadašnje propagandne publikacije, Titov pogled bio pogled miliona. Titova misao – obaveza vascelog naroda. Ukoliko smo to zaboravili, ako su novi vlasnici prefarbali spoljni zid hale u Sevojnu – tu je engleski pop-artista da nas podseti. A šta je Maršal zaista govorio? To, eto, ne znamo ni mi ni Hamilton.
Okreni-obrni, prošli smo bolje nego Kinezi: njihovog je u serigrafiji umnožio oblaporni i komercijalizovani Endi Vorhol, a našeg sofisticirani Englez. I to u unikatu.
POVORKA ČUDESA
izd „Evoluta“, Beograd 2008, 156 str
