Doplgenger / Neimenovani fragmenti
NEIMENOVANI FRAGMENTI predstavljaju skup radova koji su nastajali od 2011. u okviru istoimenog istraživačkog projekta. Neimenovani fragmenti se bave politikom medijskih slika koje su deo ličnog sećanja, ali su i učestvovale u izgrađivanju istorijskih narativa na prostoru bivše Jugoslavije u razdoblju od 1980. do 2000. godine. Radovi u seriji iznova izvode kontekst medijskog sadržaja, ali sada ističu ono što je prethodno bilo nevidljivo i potisnuto, ono što je u medijskom toku ostalo marginalizovano ili se smatralo efemernim. U sadašnjem trenutku aproprijatisani, analizirani i dekonstruisani sklopovi slika i zvukova prošlosti bivaju sukobljeni i aktualizovani.
Vizuelni materijal:
Izložba u Gradskoj galeriji Pozega (19.09. – 06.10.2015)
Izložba u Galeriji Doma kulture “Studentski grad” (07.12. – 12.12.2015)
Politike udvojenog viđenja
U knjizi pod nazivom Optički nesvesno, Rozalin Kraus uvodi sintagmu “udvojenog viđenja”, koje je istovremeno usmereno i na to što je njegov neposredni predmet, kao i na viđenje sámo, u refleksivnom smislu. Modernistička slika i skulptura računaju na takvu vrstu udvojenosti, koja uključuje i viđenje nekog “višeg i formalnijeg tipa” od običnog i svakodnevnog. Za razliku od toga, avangardistički postupci u polje viđenja uvode takve elemente koji se opiru idealizaciji i desublimišu pogled, ali takođe na način koji se kosi sa svakodnevnim, u stalnom otporu prema normalizovanom ljudskom viđenju uronjenom u prizor. I oni indukuju udvojenost viđenja i refleksivni stav, s tim da taj stav ne podrazumeva neku nadređenu poziciju u odnosu na kontekste produkcije i prikazivanja rada, nego otvoren dijalog sa njima.
Duo Doplgenger, u nadovezivanju na filmsku avangardu, uvodi diegetičke prekide, oneobičava filmske i druge medijske prizore putem usporavanja i zaustavljanja, ponavljanja, promene ritma i strukture kadrova i montaže heterogenih materijala, i menja i način percepcije i značenje prikazanog. To ne dovodi u pitanje indeksičnu prirodu tih materijala – posmatrač i dalje jasno vidi politički skup koji se odigrao u određeno vreme na određenom mestu, koje stoji zabeleženo u kolektivnom sećanju, premontirane fragmente zabavne TV serije čiji je sadržaj vidno datiran i smešten u lokalnu sredinu, ili druge, za opštu publiku prepoznatljive sadržaje, sa indikacijama njihovog originalnog konteksta. Ali, to što se posmatraču mimo toga čini očiglednim su načini na koji su ti prizori strukturisani da postanu zamka za njegov pogled, kao i mnoštvo u prizor i narativ utopljenih elemenata koji u prvi plan izbijaju tek ovim transformacijama.
Doplgenger menja performativni efekat slika upravo indukujući to udvojeno viđenje kod posmatrača. Tako se nešto što nam je kao slikovni materijal i više nego dobro poznato, nešto što ne mislimo da svojom pojavom na bilo koji način može da nas iznenadi, odjednom pojavljuje kao nešto strano, tuđe, čudno, perverzno, opominjuće, preteće, čak zastrašujuće. Zbog toga je i kao naziv umetničkog dua preuzeta posrbljena verzija nemačke reči za dvojnika, sebevida, sozija, istovetnjaka, podobnjaka, nekog ko se na čudan način priviđa sam sebi, ili mu se neko drugi priviđa dvojako, i kao živ i kao mrtav. Uvid koji nam od strane Doplgengera preuzete i preoblikovane slike pružaju, indukujući potrebu da se ponovo odredimo spram prizora koje nam prikazuju, pre bi se mogao opisati kao deliričan nego didaktičan.
Bitno je, pritom, napomenuti da duo Doplgenger ni u izboru materijala ni u načinu njegove obrade ne zauzima neku neutralnu meta-medijsku poziciju, koja bi mu omogućila da sa bezbedne distance analizira i prikaže efekte medijske slike na posmatrača. Radovi Doplgengera nisu samo analitičke operacije koje se iscrpljuju u formalnoj obradi odabranih i preuzetih medijskih sadržaja, da bi promenile njihov način uticaja na nekog anonimnog posmatrača. One su pre pokušaji da se upravo sopstveni odnos prema tim sadržajima, odnos koji je umnogome afektivan, izmeni. Filmske, video i televizijske sekvence koje su se kao markeri određenih identitetskih konstrukcija taložile i u ličnom sećanju ovo dvoje autora, kao i u kolektivnom sećanju sredine u kojoj žive, i krugova u kojima se kreću, u ovim radovima su podvrgnute različitim vidovima preoblikovanja, da bi se ujedno pokazao i drastično izmenio način na koji one deluju.
Doplgenger ispituje načine aktiviranja i društvenog regulisanja afektivnih dispozicija publike prema pojedinim prizorima i narativima, distribuiranim putem različitih medija koji koriste pokretne slike. To što na nivou postupka izvode je najčešće vrlo minimalno, ali dovoljno da se kvalitet afekta makar pomalo izmeni, dovodeći posmatrača u udvojenu poziciju, u kojoj je naveden da se ponovo odredi prema tom i sličnim prizorima. Cilj je da se izazovu visceralne reakcije posredovane viđenjem, na način donekle analogan onom na koji je Vorkapić mislio kada je pisao da “montaža treba da fizički uzbudi publiku i da izazove visceralne reakcije, koje će obnoviti željenu emociju pomoću sadržaja slika”, ali s tom razlikom da se ovde taj emotivni aspekt ne samo obnavlja, već pojačava do afekta i uvodi u stanje ambivalencije.
Dakle, iako su svi njihovi radovi vidno impregnirani teorijskim postavkama, i iako se uklapaju u različite sisteme referenci, oni nisu puke ilustracije ideja i stavova, programa i vizija. Kad svoje radove nazivaju “neimenovanim fragmentima”, oni time odbijaju da ih jednoznačno odrede i predstave publici kao neku završenu celinu. Na posmatraču je da se odredi prema viđenom i doživljenom, a na autorima da izmaknu čvrsto tlo i izbace posmatrača iz ravnoteže nekog ko suverenim pogledom savladava prikazano. Ako je tu posredi politika, na kojoj uglavnom insistiraju tumači tih radova, mada često i sami autori, to sigurno nije politika obračuna sa prošlošću usled naleta naknadne pameti i serviranja rezultata tog obračuna publici. Politika se tu nalazi u dovođenju posmatrača u situaciju da se kroz pokušaj razumevanja radova sám ponovo odredi prema vizuelnim sadržajima koje oni pokazuju i načinima njihovog društvenog delovanja.
Stevan Vuković
