diSTRUKTURA / Their very landscape is alive
Milica Milićević i Milan Bosnić čine diSTRUKTURU, umetničku grupu koja ove godine puni deset godina zajedničkog rada. Njihova izložba “Their very landscape is alive” u galeriji Kulturnog centra Beograda je otvorena 22. oktobra i traje još par dana, do 14. novembra. Razgovaramo o pojmu pejzaža, o radovima sa izložbe i o nagradi fondacije Pollock-Krasner koju su dobili ove godine.
Termin pejzaža se provlači kroz većinu vaših radova, posebno termin “srednjeevropski pejzaž”. Zašto vam je važan pejzaž i koji aspekt pejzaža je za vas zanimljiv?
Milica: Prvi rad koji smo radili zajedno bila je kasparfridrihovska situacija ispred jednog distopijskog pejzaža u rudniku bakra u Majdanpeku i to je definisalo naš budući rad. Od tada se mi uvek na ovaj ili onaj način bavimo pejzažom i to uglavnom postindustrijskim pejzažom, pejzažom posle tehnološke, industrijske i digitalne revolucije. Glavna tema našeg rada je bavljenje pitanjima prezentacije i percepcije pejzaža danas u savremenom društvu. Što se tiče ove izložbe, akcenat je na urbanom pejzažu pošto se mi podjednako bavimo i urbanim i ruralnim pejzažem. Takođe je akcenat i na shvatanjima da je pejzaž jedan društveni i kulturološki konstrukt i da on ne postoji kao takav u našem okruženju već postoji u mislima čoveka. Čovek projektuje svoje kulturne vrednosti, svoja shvatanja u primarne elemente pejzaža kao što su kamen, zemlja, voda. Tako se upisuju i kodiraju shvatanja u naše okruženje pa je tako pejzaž scena prirode posredovana kulturom. Ako pođemo od toga, pejzaž više govori o čoveku nego o samoj prirodi koju predstavlja. To je neko naše stanovište koje postoji već jako dugo kod mnogih teoretičara umetnosti koji se time bave i koji su definisali pejzaž. Na taj način pokušavamo da sagledamo naše okruženje, da to nije samo neki objekat koji se posmatra nego on sadrži u sebi pored estetskih elemenata i neke socijalne, političke, simboličke, prostorne reference. Mi smo se vezali za pojam srednjeevropskog pejzaža kada smo počeli da radimo slike, počeli smo od Beograda, tačnije Novog Beograda koji više spada u taj geografski pojam. Ono što je nas interesovalo i što se više približava pojmu pejzaža kako sam opisala malopre, to je da je taj srednjeevropski pejzaž ponajmanje geografski pojam, a više istorijski, politički, etnografski i kulturološki pre svega koncept.
Kako se odvija vaša praksa u skladu sa ovim što ste opisali? Da li imate potrebu samo da istražujete kodirana značenja pejzaža ili želite da dodate neka značenja ili da napravite neke zaključke?
Milica: Naš rad kreće od skeniranja situacije, preko komentara na tu situaciju pa do postavljanja pitanja. Nikad nismo definisani u odgovorima, više idemo do postavljanja pitanja.
Milan: Naravno, češće postavljamo pitanja nego što dajemo odgovore. To je umetnikova prirodna pozicija.
Kako se uklapa naslov izložbe “Their very landscape is alive” u vašu priču? Zašto taj naziv?
Milica: To je citat Gi Debora koji smo pozajmili za naslov. Nije nam se dopalo kako to zvuči na srpskom, pa smo ostavili na engleskom. Nije nam bila želja da naslov bude na engleskom. Razumeće se i ovako. Ono što je Debor hteo da kaže je da je pejzaž aktivan proces. Shvatanje pejzaža se pomerilo od imenice ka glagolu. To nije samo objekat koji se posmatra, već uključuje neke procese koji utiču na formiranje subjektivnih i socijalnih identiteta.
Hajde da pričamo o radovima sa ove izložbe. Ovde imate i slike velikih formata, prostorno-zidne instalacije i video radove. Racite nam nešto o pojedinačnim radovima i kako oni prave celinu ove izložbe. Da krenemo od slika na kojima se pojavljuju digitalni gličevi na urbanim pejzažima.
Milica: To je komentar na pejzaž posle digitalne revolucije. Danas nemamo više neposredan doživljaj okoline, imamo naravno, ali je sve više pod uticajem medija, posredan je utisak. Iz tih posrednih medijskih obrada koji nam zaklanjaju doživljaj dolazi do greški u zapisu. Mi te greške vidimo kao neki novi način sagledavanja pejzaža, to je neki novi likovni kvalitet.
Milan: Implementiramo digitalne zapise i greške u slike. Iskustvo sveta je u velikoj meri digitalno. Najčešće, iskustva putovanja i posmatranja su digitalna. Pre četiri godine smo uradili seriju slika koja se zove Treći pejzaž i koja u nekim svojim čitanjima podrazumeva grešku u pejzažu, pa nekada, i ove digitalne aplikacije čitamo kao greške u pejzažu.
Sledeći rad je kombinacija video rada i instalacije pod nazivom “We are living in a beautiful wOURld – Graz”.
Milan: To je jedno modifikovano psihogeografsko istraživanje. U pitanju su intevjui pet umetnika koji su sa ovih prostora emigrirali u Austriju, tačnije u Grac. Taj rad pripada seriji We are living in a beautiful wourld, i rađen je 2013. godine u Gracu. Pet intervjua je podeljeno na 14 kratkih video formi od 2 do 6 minuta u kojima smo tražili od ispitanika da nam ispričaju svoj put, odluku da napuste svoju zemlju, način na koji su to uradili, zatim, kako su se prilagođavali, asimilovali… Tražili smo od njih da nas u Gracu odvedu do lokacija koje su njima bile važne u tom procesu ostanka. Oni su odredili pravce kretanja i konačna odredišta. Svih pet intervjua je završeno istim pitanjem: Da li smatraju da je srpska kultura (i država) izgubila njihovim odlaskom i obrnuto, da li je Austrija njihovim dolaskom nešto dobila? Originalna verzija ovog rada bila je postavljena u Gracu u produkciji Akademie Graz 2013. godine, na 14 lokacija je postavljeno 14 QR kodova koji su bili povezani sa kratkim video formama, tako da je svako mogao preko svog mobilnog uređaja da vidi snimljeni materijal.
Šta kažu, da li je izgubila nešto srpska kultura?
Milan: Različiti su bili odgovori, od nerazumevanja pitanja do potvrde. Bilo je još jedno pitanje koje je možda interesantno, pitali smo ih da li sebe doživljavaju kao austrijske ili kao srpske umetnike. Irina Karamarković, džez pevačica iz Prištine rekla je da se ne oseća ni srpskom ni austrijskom umetnicom. U tom smislu su bili odgovori i na to pitanje.
Zidne aplikacije su sastavni deo tog rada zajedno sa videom?
Milan: Da, to je grafički prikaz tih lokacija i putanja koje se pominju u video radovima.
Milica: Kada prikazujemo taj rad van Graca, onda koristimo psihogeografske mape.
Milan: Sledeći je rad pod nazivom Homeland iz 2010. godine. To je urađeno na poziv Mirjane Peitler kustosice iz Graca. Ideja je bila da uradimo nešto efemerno u Nacionalnom parku Polau, u Štajerskoj. Iskopali smo zemlju 2×2 metra, plitko, oko 10tak cm, i onda to popunili zemljom koju smo doneli iz Srbije. Pratili smo situaciju, kako raste trava i utapa se u okolinu. Godinu dana kasnije skoro da se ne vide obrisi tog kvadrata, danas svakako više nema tragova te intervencije. To je projekat koji se tiče emigracije i asimilacije.
Zar ne bi trebalo trava da raste bolje iz tog komada zemlje (smeh) ?
Milica: Da, šalili smo se tada, rekli smo austrijancima da će taj komad zemlje sada da se širi. (smeh)
Dalje, tu je video rad Locus Suspectus.
Milan: Video Locus Suspectus urađen je prošle godine u saradnji sa književnicom iz Beča, Barbi Marković a na poziv MSUV i kustosica Svetlane Mladenov i Sanje Kojić Mladenov . Barbi je otišla nekoliko dana pre prošlogodišnje komemoracije ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevo na mesto atentata i prepisala je bukvalno sve što piše na i oko mesta atentata. Od grafita, do reklama, banera, muzeja, pa do dijaloga na ulici koje je čula, kao i komentare koji su njoj bili upućeni dok je to radila. Onda smo ovde u Beogradu na Košutnjaku, gde je Gavrilo Princip vežbao pucanje, snimili Barbi koja je izgovarala taj tekst, zapisan u Sarajevu.
Milica: Ona je to složila u formu koja je poprilično apstraktna, ali se u njoj mogu čitati svi problemi i kodovi koju su upisani u taj deo grada. Hteli smo da vidimo kako to mesto pamti događaje, kako se ti događaji i vrednosti prenose kroz lokaciju.
Pomenuli ste da ova izložba pokriva tri od četiri vaše aktivnosti. Koje su to aktivnosti?
Milan: To su psihogeografska istraživanja gradova, kao i projekat We are living in a beautiful wourld, vezan za pitanja emigracije i brain-draina, zatim radovi koji se više bave pitanjima percepcije današnjeg okruženja i koja najčešće izvodimo u klasičnim medijima, slike, crteža i akvarela, a četvrta grupa radova su fotografije iz serije Face to Face sa svim pripadajućim podserijama, ali koja ovde nije prikazana.
Dobitnici ste nagrade Pollock-Krasner za ovu godinu. Racite nam nešto o tome, kako se to dogodilo i šta za vas znači nagrada?
Milan: Ja sam 2006. godine, na nekom simpozijumu u Salcburgu čuo za tu nagradu od jednog Izraelskog umetnika. Objasnio mi je o čemu se radi, međutim, shvatili smo da nemamo uslove da konkurišemo, jer je potrebno biti u statusu samostalnog umetnika sa prilično razvijenom karijerom, a mi to u tom trenutku nismo bili. Onda smo se toga setili pre 2-3 godine…
Milica: Imali smo dosta dugo tu aplikaciju u agendi, a onda smo se tek pretprošle godine aktvirali povodom toga. Taj proces traje dosta dugo. Aplicirali smo i pozvali su nas u drugi krug i prošli smo i dobili nagradu.
Milan: Pollock-Krasner dodeljuje grantove umetnicima koji imaju uznapredovalu karijeru. Ne pomažu početnicima. Važan uslov je vidljiva činjenica da je neko profesionalni umetnik, da učestvuje na izložbama i da živi od toga. To je jednokratna finansijska pomoć koja pokriva troškove života i rada za godinu dana. Mi smo im dostavili listing koliko mi trošimo u toku jedne godine, koliko trošimo na iznajmljivanje stana, ateljea, koliko trošimo na hranu, oblačenje, lekara, na umetnički materijal, dakle sve. Onda ti oni, ako misle da vrediš uplate pare na račun.
Da li imate neku obavezu prema fondaciji?
Milica: Ono što oni traže je da se na kraju prilože kopije računa, da vide kako je novac potrošen i kako su doprineli.
Da li taj novac pokriva i troškove produkcije novih radova?
Milan: Da, naravno. Mi smo im dostavili i taj deo, koliko otprilike trošimo na produkciju novih radova tokom godinu dana. Oni pokrivaju sve troškove života, da ne moraš da brineš i da možeš bezbrižno u ateljeu da radiš.
Šta je u planu nakon ove izložbe?
Milica: Deo ove izložbe se seli u Sarajevo 26. novembra u galeriju Duplex 100m2, a ono što je novo je da je u pripremi knjiga koja će napraviti presek našeg desetogodišnjeg rada za koju se nadamo da će izaći do kraja godine.
