Dejan Sretenović / Nova sekvenca u istoriji MSUB
Zgrada Muzeja savremene umetnosti u Beogradu otvorena je, posle desetogodišnje pauze, 20. oktobra 2017. godine. Razgovarali smo sa Dejanom Sretenovićem, kustosom Centra za vizuelnu kulturu u MSUB, o izložbi koja je otvorila renoviranu zgradu Muzeja, o kolekciji, idejama i budućnosti.
Izložba Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti otvorila je, posle deset godina zatvorenosti za javnost, renoviranu zgradu MSUB. Koji su bili glavni ciljevi koje ste, kao autor koncepcije i jedan od kustosa izložbe, postavili pred sebe?
Reafirmisati kolekciju MSU i ponuditi nov okvir za upoznavanje i razumevanje jugoslovenske umetnosti, tako piše u vodiču kroz izložbu. Drugi važan cilj bila je revizija istorije umetnosti jugoslovenske i srpske umetnosti 20. veka, u skladu s trendovima u istorijsko-umetničkoj nauci i u nameri da Muzej odigra aktivniju ulogu, to je podrazumevalo uvođenje nekih autora i pojava koji su do sada bili marginalizovani ili zaboravljeni. Konačno, želeo sam da pokažem da se savremena umetnost u Srbiji mora posmatrati u kontinuitetu s jugoslovenskim umetničkim nasleđem.
U predstavljanju Sekvenci insistirate na tome da je u pitanju izložba, a ne stalna postavka. Zašto Sekvence „odbijaju da se nazovu stalnom postavkom“?[1] Da li je uopšte moguća neka nova stalna postavka MSUB?
Treba reći da Sekvence ispunjavaju bazičnu funkciju stalne postavke: predstavljaju dela iz zbirki MSU. Istovremeno, izložba pravi otklon od ideologeme stalne postavke kao reprezentativne izložbe koja kanonizuje i konsakrira umetnike i njihova dela. Povratak toj ideologemi muzeja-hrama značio bi povratak u prošlost, neprimeren naprednim trendovima u politikama izlaganja muzeja savremene umetnosti na globalnom nivou. „Sekvence“ su izložba oročenog trajanja koja uspostavlja jednu moguću trajektoriju kretanja kroz umetnički prostor 20. veka, bez namere za donošenjem finalnih sudova. To je izložba koja istražuje, inovira, revalorizuje, reinterpretira i polemiše, a ne izložba koja reprizira, držeći se okoštalih obrazaca mišljenja i istorijsko-umetničkih normativa.
Radikalnu promenu koncepcije postavke MSUB donela je izložba Jugoslovenski umetnički prostor 1900-1991, autora Ješe Denegrija. Na koji način se Sekvence odnose prema ovoj postavci? U čemu se razlikuju i da li imaju neke zajedničke tačke?
Denegrijeva izložba je rezolutno, u duhu postmodernističkog muzeološkog obrata, prekinula s istorijskom naracijom u korist tematskog struktuiranja. U tome počiva njen istorijski značaj za domaću muzeologiju i za sam Muzej savremene umetnosti. Aktuelna izložba je sekvencijalnom strukturom u izvesnoj meri vratila narativnu komponentu u opticaj, ali bez totalizirajućih aspiracija. Denegrijeva izložba je koncepcijski smelija, dok su Sekvence smelije po sadržaju, jer odlučnije pomeraju akcenat s mejnstrima na avangardne tendencije, ne prave kompromise s lokalnom sredinom i posvećuju prostor savremenoj kritičko-političkoj umetnosti. Zajedničko dvema izložbama jeste insistiranje na afirmaciji jugoslovenskog umetničkog prostora kao objektivne istorijske činjenice.
Kada je osnivana Moderna galerija, koja će postati Muzej savremene umetnosti, kao argument za izgradnju namenskog objekta umesto adaptacije neke postojeće zgrade, isticano je kako je „logično da postavka Galerije diktira veličinu i karakter zgrade, a ne da zgrada diktira postavku i obim Galerije“.[2] Danas uslove diktira jedinstveno autorsko delo arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović. Kako je izgledalo osvajanje prostora tokom rada na Sekvencama? Koje izazove nosi specifična prostorna koncepcija zgrade?
Svi imamo dosta iskustva s postavkama izložbi u zgradi na Ušću, ali ovo je bio poseban podsticaj za naš kustoski tim. Rekonstrukcija je omogućila da enterijer zablista kao veličanstveno i vizionarsko delo visoko modernističke muzejske arhitekture, kao da je neko izoštrio mutnu sliku na TV ekranu koju smo godinama gledali. Izazov je bio u takvom prostoru, izuzetno složene geometrije koja je tek sada došla do izražaja, osmisliti arhitekturu izložbe kombinacijom postojećih i pokretnih zidova, kako bi se pomirili sekvencijalna struktura izložbe, zahtevi pojedinačnih eksponata i specifična prostorna koncepcija zgrade, pogotovu izložbeni nivoi okruženi staklenom fasadom. Drugi značajan momenat je instalacija nove tehnologije rasvete koja je omogućila, prvi put u povesti MSU, da se veštačko svetlo koristi kao integralni deo dizajna izložbe. To se pre svega odnosi na peti nivo, posvećen savremenoj umetnosti, gde smo svesno odstupili od muzejskog tipa izložbe u korist „Kunsthalle“ logike izlaganja.
Važan aspekt kolekcije MSUB od samog početka bio je njen jugoslovenski karakter, a prva stalna postavka stvorila je osnovu za konstruisanje prvog velikog narativa jugoslovenske moderne umetnosti. Donald Preciozi navodi kako u moderno doba nacija-država, etnija ili rasa ne može postojati bez odgovarajuće umetnosti sa sopstvenom distinktivnom istorijom koja je odraz šire istorijske evolucije tog identiteta.[3] Šta se dešava sa umetnošću kada nestane njena odgovarajuća država? Kako se Sekvence postavljaju prema jugoslovenskom karakteru zbirke MSUB?
Iscrpan odgovor na to pitanje takođe ćete naći u vodiču. Ali, iskoristiću ovu priliku da citiram Miljenka Jergovića koji je u kolumni u zagrebačkom Jutarnjem listu, posvećenoj „Sekvencama“, lepo sumirao politiku izložbe u odnosu na jugoslovenski identitet moderne umetnosti nastale na ovim prostorima. „Najprije, zašto umjetnost Jugoslavije? Formalni, ali manje važan razlog je taj što je upravo to ona umjetnost oko koje je Muzej i osnovan i koju je kolekcionirao i otkupljivao. Drugi, suštinski, razlog jest što je moderna umjetnost Jugoslavije onaj kontekst u kojem jedino biva moguće predstaviti modernu umjetnost Srbije, kao što je, naravno, slučaj i s modernom umjetnošću Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine… Činjenica da je nešto nastajalo u međusobnoj interakciji ne može se izmijeniti naknadnim političkim i vojno-redarstvenim akcijama. Ako se živim ljudima možda i može prepraviti povijest njihovih života, tako što će im se u glavu utjerati fantomska sjećanja, sa slikama, knjigama i inim artefaktima to jednostavno nije moguće. Njihovu prošlost nije moguće rekontekstualizirati.”
Bez političke odluke nadležnih organa SR Srbije osnivanje Moderne galerije, pa potom i Muzeja savremene umetnosti ne bi bilo moguće. Odluku o osnivanju ovakvog muzeja treba, tvrdite, posmatrati u sklopu specifične kulturpolitičke situacije tog vremena i njenih ideoloških pretpostavki.[4] Zgrada Muzeja renovirana je i ponovo otvorena, takođe, tek kada se za to javila politička volja. Šta ponovno otvaranje govori o kulturnopolitičkoj situaciji aktuelnog trenutka?
Otvaranje Muzeja 1965. godine i ponovno stavljanje u funkciju renovirane zgrade 2017. godine, dve su posve različite stvari. Prvi događaj predstavljao je rezultat jedne osmišljene, modernizatorske i autentične kulturne politike koja je dovela do jugoslovenskog kulturnog buma šezdesetih. To nije slučaj s drugim događajem, ovde se radi o izvršenju elementarne obaveze svake vlade, a to je održavanje infrastrukture, bilo da se radi o putevima, bolnicama ili muzejima. Imajući u vidu činjenicu da se na završetak rekonstrukcije čekalo deset godina, ponovno otvaranje preraslo je u politički spektakl kao da je otvoren nov muzej. Ne vidim da se tu radi o nekoj novoj kulturnoj politici, pogotovu ne onoj senzibiliranoj za savremenu umetnost, koliko god se nadležni trudili da nas uvere u suprotno. Pre će biti da se radi o dnevno-političkoj aproprijaciji, što je bilo i za očekivati, ali suštinsko pitanje glasi: šta dalje?
[1] Дејан Сретеновић, Секвенце. : уметност Југославије и Србије из збирки Музеја савремене уметности, Музеј савремене уметности, Београд 2017.
[2] Milan Popadić, „Kako je Moderna galerija postala Muzej savremene umetnosti“, u: Dejan Sretenović (prir.), Prilozi za istoriju Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 2016, 91.
[3] Donald Preziosi, “Collecting / Museums”, in Robert S. Nelson, Richard Shiff (ed.), Critical Terms for Art History, The University of Chicago Press, Chicago 2003, 416.
[4] Dejan Sretenović, „Uvod: Muzej savremene umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji i posle“, u: Dejan Sretenović (prir.), Prilozi za istoriju Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 2016, 14.
