Srđan Veljović / Čitanje grada
Srđan Veljović organizovao je fotografsku radionicu, koja na otvoreni način objedinjuje ljude koji tek počinju ili se već bave fotografijom. Okupio je dvadeset učesnika koji su napravili seriju fotografija koje se bave gledanjem i čitanjem grada. Kao rezultat celokupnog projekta, fotografije će biti predstavljene na izložbi koja će biti otvorena 2. marta u galeriji SKC-a.
Učesnici radionice su: Sanja Pajović, Tatjana Toroman, Hana Butković, Vladimir Stajić, Aleksandar Jelesijević, Aleksandra Solujić, Sandra Miletić, Matija Bijelić, Matija Nikolić, Nikola Radeka, Milica Krčmar, Milan Bajović, Aleksandar Cvetković, Dragana Padrov, Jovana Stevanović, Sanja Stanković, Marija Stević, Marko Milić, Vladimir Ilić, Nada Zrnić, Marija Backić i Srđan Veljović.
Kako je došlo do teme radionice “Čitanje grada” koju organizuješ? Obzirom da ste zajedno obilazili određene delove grada, kako ste birali konkretne lokacije, i da li je baš smer kretanja bio bitan u samom “čitanju”?
Trudim se da na radionica jako malo edukujem u smislu da menjam, atakujem, osim tog dela koji se tiče kompozicije fotografije. A i tu insistriram da je moje mišljenje neobavezno. Ovaj uvod je bitan.
Smer kretanja i lokacije smo birali prema lokaciji, da nam bude zgodno, i delom “živopisnosti”. Da ima materijala za fotografisanje. Svaki deo grada je podjednako podatan za “čitanje”. Dakle sve je otvoreno i nebitno, osim da svi učesnici idu istom rutom. Ta varijabla je fiksirana.
Na fotografijama učesnika radionice, gde se jedan gradski “pojam” gleda i “čita” toliko puta koliko ima učesnika, osećaju se različiti uglovi “čitača”. Kakvo je bilo iskustvo učesnika radionice kada su međusobno gledali fotografije, a i tvoje kao mentora?
Iskustvo zajedničkog gledanja je dragoceno, čarobno i za mene pomalo zaboravljeno iskustvo koje u stvari menja i sam pojam fotografije. Zato što je prilika da se izvuče maksimum smisla, radosti, znanja iz jedne tako zdravo-za-gotovo uzete stvari. I tu je moje mentorstvo je vrlo uslovno, komunikacija je sasvim ravnopravana i razmena je dvosmerna.
Sa jedne strane tu je način gledanja grada gde referišeš na Bogdana Bogdanovića – arhitektonski i urbanistički. Meni se čini da sa druge strane na fotografijama ima dosta Darelovskog “duha mesta”, gde grad ima svoje specifičnosti, tragove života i istorije (vidim petokrake, grafite, natpise…). Koliko je ovo preplitanje bilo važno za samu temu “Čitanje grada” i da li su učesnici spontano preklapali ova dva gledanja grada?
Izložba je koincidirala sa ovom serijom radionica, ja sam je pomno ispratio i razumeo sam je više u smislu koji sam i sproveo, grad kao živa, pulsirajuća, erotična stvar. Ta arhitektura, urbanizam (nesrteni) je samo scena za život. Ovo zvuči banalno, ali je istovremeno čarobno. Trudio sam se da učesnicima pružim neku inspiraciju, ali da im što manje učitavam šta god, već da cela stvar bude prirodna i autentična. Tako da su ti neki ishodi rekao bih spontani. A takvi su i morali biti, jer su istiniti.
Obzirom na vaše kolektivno iskustvo u okviru radionice i samog stvaranja fotografija, kako ste koncipirali izložbu koju pripremate?
Izložba, tj smeštanje u prostor (pre)velikog broja fotografije je ono u čemu uživam. Koncept, osnovna ideja je svakako prisutna, ali izložba mora dobro da izgleda. Formiram celine, klastere na bazi formalih sličnosti fotografija, što je neophodno da bi izložba bila prijemčiva, da uvede posmatrača u rad i omogući ulazak u dublji nivo dešifrovanja mnoštava slika koje su ponuđene. Ta neka hijerarhija značenja je praktična, estetska alatka i to u dva smisla: kada govorim o samoj izložbi sa jedne i o mom subjektivnom utisku rada na njoj sa druge strane. A to sve imajući u vidu reakcije, izbore koje su sami učesnici proizveli.
Šta planiraš dalje da radiš?
Voleo bih da uradim projekat 90-te, baziran na ličnoj fotografskoj arhivi, ali na višem nivou produkcije nego što sam do sad uobičavao. Trudim se da stvorim uslove.
