- Registrator
- 16.12.2016.
-
0
4890
Bojs – Rinke / Štutgartski dijalog (1981)
Povodom značajne izložbe “Klaus Rinke: Foto-dokumentacija” (1.12.2016.-31.1.2017.) u galeriji Menjačnica Goethe Instituta u Beogradu i njene prateće izložbe “Migranti mentalnih prostora” (16.12.2016.-31.1.2017.) u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, objavljujemo odlomak iz razgovora o crtanju, koji su 1981. godine u Državnoj galeriji u Štutgartu, vodili Jozef Bojs i Klaus Rinke, uz veliku zahvalnost Selmanu Trtovcu i Goethe Institutu na ustupljenom materijalu.
BOJS: Kada govorimo o crtanju, u ovom slučaju o crtežima Klausa Rinkea, primećujemo to da na koju god se stranu mi okrenuli, nećemo otkriti ništa što tokom svoje geneze nije prošlo kroz stadijum crteža. Svaki čovek, na izvestan način, manje ili veše, učestvuje u tom elementu crtanja. Bilo da oblačite odelo ili stavljate šešir, bilo da upotrebljavate baštenske grabulje, šerpe i lonce ili se latite nečeg trećeg, bilo da, recimo, u kući sami premestite stolicu sleva na desno, vi time uspostavljate vezu s organizacionim načelom u kome udela ima čitavo čovečanstvo. I tako sada možemo utvrditi da se radi o sasvim određenom principu unutar sveta rada, zapravo na svim radnim mestima, kao i o potpuno specifičnoj tendenciji u umetnosti crtanja, koja je tokom proteklih vekova postepeno obuhvatila sve ljude. U svetu rada, u našoj današnjoj, materijalističkoj kulturi, koju obeležava kapitalistička tendencija ka izrabljivanju Zemlje i Čoveka, suočeni smo sa izrazitom jednostranošću unutar umetnosti crtanja, a to se uopšteno odnosi na sva radna mesta. Ta jednostranost na vodi ka zgušnjavanju prostora i ka smrtonosnom lûku, pa čak i do dotle da smo danas u stanju da formulama nuklearne fizike – koje i same predstavljaju crtanje i crtež – Zemlju smrvimo u paramparčad. Time bismo izazvali njenu smrt, što podrazumeva, naravno, da bismo i mi sami morali umreti. Utoliko je važnije kako će umetnik, kao neko čija razmišljanja možda sežu dalje od trenutnog civilizacijskog stanja, sada svoj način crtanja približiti onom crtežu koji se iscrpljuje u vremenu i prostoru.
Upravo je zato zanimljivo razgovarati najpre o crtežu, o ličnosti Klausa Rinkea, o poimanju umetnosti, kao i o prirodi veze između umetnosti, kreativnosti i stvaralačke snage u ljudskom radu uopšte. Ustanovio sam, naime, da Klaus Rinke i te kako pokreće nešto što kroz prostorni i vremenski kontekst upućuje na nadprostorno i nadvremensko. Na ovoj našoj planeti Zemlji, u okviru ekstremne tendencije našeg trenutnog društvenog sistema ka nametanju stega, čovekov razvojni princip mora da seže dalje od čisto materijalno-prostornih i vremenskih materijalizama. Ta mogućnost prvenstveno proističe iz inicijativa. Kao primer možemo uzeti upravo inicijative Klausa Rinkea, koje će, međutim, biti delotvorne samo onda ako svi ljudi u svojim životima preduzmu sopstvene inicijative. Na taj bi način oni, takoreći, izbavili čitav svet od stega bivstvovanja u vremenu i prostoru, u materijalnoj zgusnutosti. To znači da svaki čovek može učestvovati u spasavanju sveta i u njegovom prevođenju u sferu života.
RINKE: Od pre tri godine svake zime putujem za Australiju, gde sam u intenzivnom kontaktu s urođeničkom kulturom. U Australiji sam započeo „Preembrionalni dnevnik“, koji nazivam i „Australijskim dnevnikom“, a on mi omogućava da se u mislima vratim u tu zemlju. Ustanovio sam da tokom crtanja kroz mene struji neka energija koja nije s ovog sveta. Možda sam ja i nekakv medij u Australijskoj pustinji. Bilo kako bilo, moji crteži tamo nastaju u prostoru koji ovde ne postoji na pojmljiv način. Zato ih nazivam ’preembrionalnim’, ili kažem da su potekli iz istog onog sveta iz koga smo svi mi potekli, gde je materijal još uvek bio jedinstven. Druge vrste crtanja delimično proističu iz mog načina realizacije – ti znakovi potiču iz jednog apstraktnog, logičnog, muškog sveta. S druge strane, ja mnogo radim s vodom, dakle s majčinskom stranom materijalâ. Sve u svemu, ti veliki geometrijski crteži sazdani su od sumnje, premeravanja, pa možda čak i od nadmenog nedostatka mere. Trudim se da u samom sebi objedinim muške i ženske elemente, ne bih li tako ostvario simbiozu. Toliko o mom crtanju.
BOJS: Uveren sam da Aboridžini u ovom kontekstu igraju izuzetno važnu ulogu. Što se tiče istorijskog razvoja, oni su danas na nivou koji bi se mogao uporediti s detinjstvom. Reč je, dakle, o detinjstvu čovečanstva, koje još ne ume da razluči subjekat i objekat, za koje je čitav svet još uvek smisaono povezan u celinu, za koje nebo nije odvojeno od zemlje. Za Aboridžine nebo nije znatno više od, recimo, nekog izrazito visokog eukaliptusovog drveta. To znači da glava Aboridžina, simbolično rečeno, zapravo uvek ostaje unutar sfere čijih se pravila, inspiracija i zakone geneze on, u krajnjoj liniji, uvek pridržava. Možda je za našu aktuelnu svest važno to što možemo reći da su nam nužni ljudi koji se još nalaze na prvobitnom stadijumu, na nivou kamenog doba, tako da nam iz prve ruke, kao čovek čoveku, mogu pokazati dokle smo došli, odnosno kako smo se užasno ophodili prema stvarima. To su, naravno, iskusili i sami Aboridžini, na čijem se životnom prostoru danas iskopava uranijum, pa naizbežno dolaze u dodir sa zapadnom civilizacijom.
RINKE: Za Aboridžine je svaki žbun, svako drvo, svaki kamen, svaka vlat trave na vetru tesno povezana sa mitološkim predstavama. U takav se pejzaž, posledično, ne može tek tako kročiti, jer on prosto zrači. Tim je gore što vlasnici multinacionalnih kompanija željni rudnih bogatstava sada dolaze u severnu Australiju i tamo kupuju ogromna prostranstva. Ta sveta staništa oni zatim ograđuju električnom ogradom i kopaju okna dubine deset metara, pa se tle fermentira. Tako nastaje uranijum oksid, takozvani žuti kolač (engl. yellowcake), koji je zrači, koji je radioaktivan. Nakon toga, čitavo područje izgleda užasno, a hiljadama godina niko neće smeti da kroči u njega. Takva je trenutna situacija. Odgovornost za ova sveta staništa autohtonog stanovništva na svima je nama.
BOJS: Kako da tu odgovornost primenimo u praksi? Ako znamo šta se tamo dešava s Aboridžinima i s rudnim bogatstvima, ne preostaje nam ništa drugo, do da kažemo da ti zločini, da zlo sámo jednostavno proističe iz kapitalizma. Umetnost nema nikakvu funkciju ako nije u stanju da s lice zemlje ukloni kapitalizam. To bi bilo prošireno shvatanje umetnosti, kakvo ja i zastupam. Ako se držimo njega, svaki se pojam odnosi na svakog pojedinačnog čoveka i na svako radno mesto u ovom društvu. Svaki čovek svakoga jutra svoje umeće odnosi na radno mesto, zar ne? Kapital, istinski kapital zapravo je ljudsko umeće koje se, zajedno sa prirodnim materijama, dostojanstveno ugrađuje u rad. Istinski kapital je i ono što ovde možemo nazvati rezultatom, drugim rečima ona roba ili proizvod u koji se može pretvoriti neko umeće. Novac je, međutim, duboko poremetio taj sasvim prirodni društveni odnos. Njega danas nazivaju kapitalom, ali je njegova priroda takva da on ni slučajno ne može biti kapital. Taj lažni kapital može zaraziti istinski kapital čovečanstva, a može ga i usmrtiti. On u svet rada unosi prinudu, koja je u potpunoj suprotnosti sa samim pojmom slobode i sa samim pojmom kreativnosti. A kako bi se iz neslobode mogla roditi umetnost? Ako govorimo o pravednosti, onda je krajnje vreme da se pojam ’kapital’ izmeni i uskladi s pojmom kreativnosti. Sve ono što izazivaju novac i ekonomija – a to su profit, svojina i najamni rad, sa svim njihovim užasnim posledicama po Zemlju i po čovečanstvo – treba iz korena izmeniti i prevesti u demokratsku sferu.
RINKE: Prilično smo se udaljili od naše prvobitne teme, od crtanja.
BOJS: Za mene je uvek problem to što je ljudski prostor, pragmatički gledano, veoma skučen, dok sam ja okvire crtanja postavio vrlo široko. Verujem, međutim, da je sve to povezano sa značajem crteža u smislu skicirane forme. Verujem da ne idemo dovoljno daleko, lišavajući sebe tako upravo onog najboljeg, ukoliko princip forme u smislu crteža ne dovedemo u vezu sa čitavim našim okruženjem. Mora nam biti jasno šta to uopšte možemo postići tim skicama, tj. našim vlastitim moćima. To, dalje, znači da su danas daleko najvažniji unutrašnji duhovni crtež, i nevidljiva skulptura, jer oni nimalo ne zagađuju čovekovu okolinu – mnogo je danas već umetnosti koja zagađuje i čovekovu okolinu. Umetnici danas učestvuju u zagađivanju čovekove okolini isto koliko i ljudi koji rade u industriji ili u nekom drugom radnom kontekstu.
RINKE: Kada analiziramo značenja reči, vidimo da umetnosti crtanja (nem. Zeichnen) podrazumeva i davanje znaka (nem. Zeichen) [1], davanje znaka nekome ko je tu, u našoj blizini. Dematerijalizovanim znacima ili davanjem znaka tom znakovnom prostoru prilično se intenzivno bavimo u neverbalnoj komunikaciji. Pokret rukom, pogled, munja – sve su to već znaci. Ne moramo, dakle, nužno da se latimo pisaljke ili igle, da bismo njome nešto izrezbarili. Crtanje suštinski obavljaju ruke, pa se zato i kaže da neko crta rukom. U ranoj fazi embriološkog razvoja ruka je samo izraštaj mozga. Možete to proveriti u embriologiji – ruka je jedini organ koji može da misli samostalno i neposredno. Zato bismo mogli reći da je crtež direktan iskaz na listu papira, na zidu ili bilo gde drugde, bez posredovanja bilo kakvog pomagala iz duše, iz mozga ili iz logike.
BOJS: I ja mislim da je izuzetno važno reći da je crtež zaista prvi, najelementarniji oblik bilo koje koncepcije. Ali kako da se čovek vrati tom dinamičnom procesu, kada zna da sam uopšte nije upućen na taj proces umiranja, jer je i sam sposoban da stvara život. Čovek je stvaralac i stvoritelj, najrazvijenije biće, najrazvijenije biće na svetu – stvarno ne znam ko bi mogao biti razvijeniji od njega. Slonovi jesu fantastični, ali slonovi neće rešiti problem kapitalizma, pa stoga moram razmišljati o čoveku. Tako ja koncepciju na papiru epistemiološki sledim korak dalje, donde gde ideja izvire iz čovekovog duhovnog bića, koje uopšte nije s ovog sveta. Kao telesne figure mi smo neka vrsta zemaljske stanice za nešto što je mnogo veće od sveta. Čovekovo duhovno biće obuhvata čak i ono najveće što se uopšte može promišljati, čovekovo biće obuhvata sve. Treba snažno da zahvatimo sve što je moguće, ne treba se zadovoljavati malim zalogajima, ne treba se zadovoljvati makar čime, nego treba odmah posegnuti za svim, bez ostatka! To je moje stanovište.
RINKE: Jozef Bojs na našoj akademiji još uvek ima svoje prostorije, ali mu više nije dozvoljeno da predaje. Ja sam ga upravo proglasio počasnim članom svoje klase, pa će sad moći da predaje mojim studentima. To bi bila dobra mogućnost za mnoge mlade generacije kojima prenosimo svoja znanja, bio bi to model škole koja uživa državnu pomoć, ukoliko još imaš poverenja u državu…
BOJS: U ovu državu nemam poverenja, no ako bi država pristala na to da je zafrknemo – što da ne? Sve će se te institucije, međutim, uskoro naći na izdisaju, ukoliko ih ne postavimo na nove antropološke osnove. Bez šireg shvatanja umetnosti – koje obuhvata ljudski rad i njihovo organizovanje, kao i društvenu strukturu u celini – nećemo uopšte imati humusa za buduće umetničko stvaralaštvo. Sve će to odbauljati pravo u smrt. Na kraju će se pretvoriti u puki formalizam. U ono umiranje o kome sam malopre govorio, a čiji su koreni u naučnoj industriji. Za nas ljude prevazilaženje toga važan je cilj. Jer mi možemo da radimo isključivo zajedno. Samo da se sve ne svede na puku privilegiju za umetnike.
RINKE: Ali mi ćemo verovatno uspeti da stvorimo „umetničku školu“ kao oazu –i to u bliskoj budućnosti. Važno je jedino da se mlade generacije u to aktivno uključe. Nismo tu bitni mi, nego mlade generacije, koje hrle u škole, možda zato što u njima vide mogućnost za samoostvarenje. Pa ako ova demokratska država samelje škole poput Umetničke akademije u Diseldorfu i sličnih akademija…
BOJS: …takozvanih…
RINKE: …onda ćemo uskoro moći da pokupimo svoje prnje, da se pokupimo i odemo, jer nećemo više videti mogućnost da tamo bilo šta predajemo. Dakle, kada bismo imali – ili ukoliko već imamo – mogućnost da obezbedimo prostor za kreativne snage u likovnoj umetnosti koje žele da istražuju istinski slobodno, i kada bi nam država – koju i mi sami činimo – obezbedila sredstva za takav model, onda bi to bilo slobodno istraživanje. Odgovornost za to leži na nama. Ja bih lično bio spreman da s Jozefom Bojsom stvaram takvu školu.
BOJS: Takva škola zapravo već postoji. Slobodni međunarodni univerzitet, koji sam ja osnovao, izdržava se iz sopstvenih sredstava. Država do sada nije imala interesa da nam dodeli makar nešto novca, jer već iz iskustva zna da takve institucije rade protiv njenih principa. Da ozbiljno shvataju slobodu i jednakost kulture, istinsku demokratiju i istinsku solidarnost privrede. Ali treba stalno iznova pokušavati, zato što je državi sve manje jasno kako treba da reaguje.
RINKE: Ja tu zamišljam neku vrstu centralne institucije gde bi svako delovao na društvo etički, koristeći svoje sposobnosti i bez koordinacije u vidu diktatorskog pritiska odozgo.
BOJS: A ja sam ubeđen da ljudima u današnjem svetu nedostaje upravo to da niko od njih ništa ne traži. Tako svi naši univerziteti, a i škole uopšte, u suštini samo razvijaju lenjost. Jer čovek, na kraju krajeva, uopšte ne zna šta bi s onim što tamo nauči posle mogao da radi u životu ili kako bi, da tako kažem, mogao da doprinese ljudskom društvu, životinjama i biljkama, čitavom kosmosu.
RINKE: Svaki bi čovek pre svega morao da odluči, i to od samog početka, šta bi želeo da bude ili šta će biti u životu. Kada vidimo da obrazovanje decu tera ka cilju koji ona, duboko u sebi, zapravo uopšte ne žele da postignu i gde će posle tavoriti potpuno frustrirana, onda je to znak velikog zla u našem društvu.
BOJS: Autonomija označava realno samoupravljanje radnih kolektiva, što podrazumeva da ljudi sami upravljaju svojom radnom organizacijom, da im ni država, a ni neki preduzetnik ne određuju šta i kako treba da rade. Da ne rade da bi ostvarili profit, nego da bi kvalitetno zadovoljili ljudske potrebe. U veliko pitanje o čoveku i kosmosu neizostavno se moraju ugraditi linije života! Treba napraviti drugačiji svet, ali to nikako ne sme biti mrtav svet, već svet života, koji ljudi sami oblikuju!
RINKE: Svako mora od samog početka da radi na sebi, da bi izgradio vlastitu autentičnost. To je izuzetno teško. Ali to pojedincu omogućava da potpuno slobodno i emancipovano uspostavi kontakt s drugima. Onda ne mora da se potčinjava. Kada vidimo sve moguće hijerarhije, vidimo da se upravo na tome zasniva naš sistem. Svako neizostavno mora da bude u harmoniji sa samim sobom i na toj osnovi onda uspostavljati kontakte s drugima.
BOJS: Tako je. Ne treba se zadovoljiti samo vapajem za novim čovekom, već treba reći i sledeće: takvi kakvi su sada, ljudi imaju taman toliki potencijal koliki je potreban da se reši problem koji nas tišti. To je polazište suprotno od onoga što su pokušale ideologije poput Lenjinove. Kod njega je utopijska slika o natčoveku bila osnova svega. Kada bi se taj natčovek pojavio, onda bi se u Sovjetskom Savezu moglo izgraditi besklasno društvo – što je ujedno bila i najbolja garancija da će se to pokazati istorijski nemogućim. Zato ćemo mi poći od pretpostavke da čovek već na nivou na kome je danas – a ne tek na nekom utopijskom nivou – može rešiti problem s kojim se suočava. Verujemo, dakle, da on to može učiniti i u trenutnoj fazi svog istorijskog razvitka, koji je krenuo od stadijuma Aboridžina, premda je u međuvremenu u žrvnju intelektualnog razvoja zaboravio svu svoju drevnu mudrost.
RINKE: Ukoliko, međutim, uopšte želimo da imamo bilo kakvu budućnost, moramo dostići novi nivo. Ne smemo svoje napore više zasnivati na toj priči, koja nije bila sasvim pozitivna.
BOJS: Reč je o dijalektičkoj povezanosti. Ukoliko tvrdim da je „nastupio kraj moderne“, moram prvo da istaknem njene velike zasluge za oslobođenje od tradicija. Moram ukazati na to šta je veliki doprinos moderne, koja je čovečanstvu pokazala da živi u doba individuacije, što će reći u vreme individualne slobode svakog čoveka i njegovog samoopredeljenja. Zahvaljujući tome su se i pojavili svi ti ljudi sa svojim individualnim svetovima: Mondrijan, van Gog, Edvard Munk, kubisti, impresionisti i ekspresionisti. Oni su istovremeno jasno pokazali da je nastupilo doba čovekove slobode. Od te individuacije sada, naravno, moramo zahtevati da se prema tom modelu razvije čitav svet, dakle društvo, čovečanstvo. Umetnik koji ne oseća obavezu da deluje u skladu sa slobodom društva nije, prema mom mišljenju, ispunio svoj zadatak. On živi elitistički, u nekakvoj neegzistenciji koju naziva svojom slobodnom zonom. To nema nikakve veze sa problemom slobode, jer se takav umetnik odavno udaljio od društvenog konteksta, od društvenih pitanja. S nekim takvim ne mogu ozbiljno da razgovaram o suštinskim pitanjima, i to je problem s mnogim umetnicima koji su ostali individualisti u smislu privatnog individualizma.
RINKE: Bogu hvala.
BOJS: Ovde se, izgleda, naša mišljenja znatno razilaze. Ja ne kažem „Bogu hvala“. Pod privatnim podrazumevam samoizolaciju čovečanstva, u jednom smislu koji više nema nikakve veze s razvojem sveta. Ali možda je samo reč o nesporazumu. Možda ti pojam privatnog koristiš drugačije nego ja. Hteo sam samo da objasnim da onaj ko se sklanja od opštih pitanja, drugim rečima od razvojnih tendencija svog vremena, taj ne može ništa da učini za Aboridžine, taj ne može ništa da učini za radnike, taj ne može ništa da učini ni za zagađenu planetu, taj ne može ništa da učini ni protiv takozvanog povećanja nuklearnog potencijala…
RINKE: Ali i ja baš na to mislim. Treba aktivno delovati na društvo, po vlastitoj želji i prema vlastitim vizijama! Treba potpuno artikulisati sve sposobnosti kojima raspolažemo i preneti ih drugima! Treba biti otvoren! To je naivna vizija, ali je ja ipak gajim. Imam snažnu potrebu da stalno nešto stvaram i da to onda pokazujem drugima, da im to stavljam na raspolaganje. Ja svoj doprinos dajem iz ovih prostorija. Uz to, naravno, pokušam da ovde na akademiji obrazujem i vaspitam mnogo studenata.
BOJS: Pa to je potpuna suprotnost privatnosti! Ti se svojim radom stavljaš na raspolaganje čovečanstvu. Razmišljaš o njegovoj sudbini, odnosno razmišljaš i o njoj – zato što nisi kratkovid, zato što se ne zadovoljavaš time što si ti lično nešto postigao.
RINKE: Mi nikada nismo zadovoljni.
BOJS: …za tebe problem nikada nije gotov onda kada prodaš neki rad.
RINKE: Nije, nikako.
BOJS: Ti bi u svom radu potpuno izgubio tlo pod nogama kada se ne bi interesovao za sile koje neprekidno deluju u tvom okruženju. Mnogo šta zavisi od toga kako čovek koristi neki pojam. Nemali broj ljudi smatra da je pojam nešto izuzetno apstraktno. Ja, međutim, tvrdim da se kod spiritualne koncepcije bilo kog delovanja – na primer kod izrade crteža – forma prvo javlja u ideji. Da, da, vidim da je izložba sada otvorena.
[1] U nemačkom reč ’znak’ (Zeichen) fonetskim i grafičkim likom veoma podseća na reč ’crtanje’ (Zeichnen) i na reč ’crtež’ (Zeichnung), sa kojima je i u dalekoj etimološkoj vezi. Kod srpskih ekvivalenata ovih reči ta sličnost i istorijska povezanost, nažalost, izostaju. (Prim. prev.)
