Spektar opsene (2. deo)
Spektar opsene: jedno poređenje kulturnog prekarijata Engleske i Srbije
II deo
–
Prvi deo teksta se odnosio na definiciju kultur-prekarijata i njihovu ulogu u kanonozaciji prekarnog rada, kao i neke opservacije aktera u kulturi Britanije i Srbije. Na pitanje kakve bi promene želeli da vide u kulturi, srpski radnici u kulturi su odgovorili sledeće:
“Vrednovanje kvaliteta, negaciju dnevnopolitičkih reakcija.”
“Promenu vrednosti u obrazovnom sistemu, komunikativniji pristup publici, uključivanje privatnog kapitala, državne olakšice za kulturu.”
“Više brige o institucijama i nasleđu – s obzirom na stanje muzeja i ostalih institucija, alternativna scena kao da je postala nosilac i jedina zaista aktivna, što umnogome ograničava vidljivost i dostupnost ‘kulture’.”
“Svakako promene koje se tiču statusa umetnika i radnika u kulturi, sve ono što bi na najbolji način regulisalo ili olakašalo funkcionisanje kulturne scene.”
“Sigurne penzije, radni prostor, obdaništa za decu, poreske olakšice pri nabavci materijala, pravna zaštita, bolji zakon o autorskim pravima.”
Koji segment društva može voditi te promene?
“Stručna javnost.”
“Profesionalci u kulturi.”
“Samo umrežavanje sa drugim lokalitetima, regionima, svetom.”
“Najverovatnije bi moralo da se desi umrežavanje više segmenata, a to je možda najteži posao u ovoj zemlji jer je teško postići bilo kakav najmanji zajednički interes, zato što je kultura komunikacije i rada na niskom nivou. Svi žele maksimizaciju svojih interesa uz minimum rada i komunikacije. Kada bi došlo do povezivanja više segmenata na istom zadatku, možda bi se nešto i desilo.”
Dakle, očekuje se kvalitet ali i brzina; državne olakšice i dugoročno planiranje ali i veća privatizacija kulture (što neizbežno vodi u kratkoročno planiranje orijentisano ka biznisu); veća regulacija statusa umetnika (iznutra) i veća komunikativnost i umrežavanje (spolja). Ono što deluje kao šizofrenija starog i novog, istovremeno i jake i slabe socijalne države, je odlika društvenog polja gde se promenjeni uslovi rada atomiziraju, revalorizuju i re-kombinuju prema trenutnim potrebama nadolazećeg tržista.
Anketa dalje pokazuje da su razlike između Britanije i Srbije donekle sistemske, a donekle u odnosu prema kolegijalnom umrežavanju, porodici i oslanjanju na sive ekonomije. U Srbiji je, što se tiče stanovanja, i znatno veći stepen ‘samačkog parazitizma’ nego u Britaniji. Procentualno se češće živi i hrani kod roditelja. Kada kustoskinja ili umetnik u Londonu ostanu bez posla, da bi opstali oni moraju da zarade £1500 (tzv. London living wage, proračunati minimum potreban za život tokom mesec dana), ili će se naći na ulici i na birou rada. U Srbiji rad “na vazduh” je stanje koje i pored svih teskoća može da traje godinama, tako da krem Srpske alternativne kulture godinama finansiraju mamine i tatine penzije, ušteđevine, babine pare iz slamarice i razne druge sive ekonomije, a sve sa željom da se održi iluzija dešavanja na sceni.
Akutni problem većeg dela Londonske scene je profesionalna izolacija u odnosu na savremenike i regije izvan engleskog govornog područja. U poređenju sa Srbijom, umetnici često ne vladaju informacijama o načinu rada umetničkih organizacija i Evropskog sistema finansiranja kulture i socijalne države. Takođe, londonska umetnička scena ima puno kraću memoriju od beogradske. Može se reći da je društveni kapital kvantitativni, a ne kvalitativni: mreže su kratkotrajne i nepostojane, kolaborativni projekti i saradnici (u sferi umetnosti češće nego u obrazovanju) se brže zaboravljaju. Ključna erozija vlada u odnosu prema profesiji, gde je svaka solidarnost zaboravljena već u srednjoj školi. U sve većoj generacijskoj i profesionalnoj izolaciji, kreativci se dele na ‘monastičare’ koji rade zato što vole a ne za monetarnu kompenzaciju, i ‘gurue’ koji su ubeđeni da su po definiciji bolji, pametniji i skuplji od svih ostalih.
Zbog svega toga je značajno skorašnje osnivanje Artists’ Union England, prvog umetničkog sindikata ovakve vrste u Engleskoj, jer dovodi pod jedan krov očekivanja i odgovornosti umetnika kao potencijalno organizovane, sindikalizovane grupacije, što na duge staze (naravno ako organizacija opstane i ne deformiše se) može doneti odgovore na neka pitanja opstanka na tržistu.
Treba naglasiti da Velika Britanija istorijski ima drugačija cehovska, sindikalna i umetnička udruženja od Srbije. Kraljevska Akademija, elitno udruženje umetnika i arhitekata, postoji od 1768, kao i mnogi drugi profesionalni cehovi. Demokratski osnovani umetnički sindikat Engleske (Artists’ Union England) je pokrenut od strane volontera prvog maja 2014. (prethodna Unija je ugasena 1984), dok Škotska ima svoj umetnički sindikat od 2001. U poređenju s tim, ULUS Srbije postoji od 1919, ULUPUDS od 1953. Naravno, bitno je shvatiti i različite uslove pristupanja ovim organizacijama kao i različitu definiciju umetničkih aktivnosti (koja znatno varira od organizacije do organizacije), njihova prava i obaveze, da bi se stekla prava slika o zastupanju i lobiranju umetnika.
Na sastanku Foruma za Umetničko Obrazovanje (Art Education Forum) 30. aprila 2014. kojom prilikom je i lansiran sindikat umetnika Engleske, razgovor se dotakao sindikalne aktivnosti u umetničkom obrazovanju, ishodima štrajkova na univerzitetima i ‘razlike u percepciji između individualističkih senzibiliteta umetnika i njihovih zajedničkih prava, potreba i vrednosti’. Na žalost, ovi narcisoidni ‘individualistički senzibiliteti’ prečesto očekuju pomoć a premalo pružaju zauzvrat, gubeći samim tim pravo da se izbore za neke praktične i dugotrajne beneficije. Ovo je naravno hronična bolest svih sindikata.
Engleska pati od onoga što je Mark Bray nazvao ‘Liberalni Slobodar’ (Liberal Libertarianism) – tendencija da se individualizam i ‘demokratsko pravo na glas’ uzdignu iznad pokušaja organizovanja zajednice: “Liberalni Slobodar bi radije podneo da svi naši kolektivni napori stanu u mestu nego da ikojeg pojedinca ‘ućutka’ iz bilo kog razloga, u bilo kom kontekstu. Liberalni Slobodar ne brine o kolektivnoj moći; on jednostavno traži individualno samoostvarenje.” Ovakav način gledanja guši i usporava procedure donošenja odluka (jer svačije je mišljenje podjednako vredno), i efektivno koči rad većine sindikata i radnih grupacija u trenutku donošenja nekih egzistencijalnih odluka. (Svi pamtimo radne sastanke na kojima neko manje informisan ali glasan uzima reč i skreće pravac u nepovrat). Bray objašnjava kako su hronične liberalne tendencije – on ih svrstava u pet kategorija: liberalno slobodarstvo, neutralnost prema krajnjem ishodu, precenjivanje virtualnih kolektivnih pokreta, uticaj učestalog anketiranja javnog mnjenja, i mit o ‘dobrim policajcima’ – prodrle u procese rasuđivanja i političke akcije, vodeći u apatiju, nezainteresovanost i reakcionarnost. Ovo su problemi koje susreću svi radnici u kulturi koji su proveli dovoljno vremena pod uticajem ideologije liberalnog individualizma i više ne mogu da prihvate taktičke smernice kolektivnog odlučivanja, čak iako im individualistička apatija donosi objektivno pogoršanje stanja.
Primeri iz visokog umetničkog obrazovanja
Situacija je slična u britanskom viskom obrazovanju. Kratkotrajni ugovori su stvorili klasu potrošnih radnika koji nemaju pravo na bolovanje, plaćen prekovremeni rad, putne troškove, bonuse, pomoć za istraživački rad, niti imaju načina da se organizuju da to stanje promene. Radnici u obrazovanju koji nisu stalno zaposleni na univerzitetu nemaju pravo da pristupe ni sindikatima predavača niti studentskim unijama i samim tim ne mogu da stupe u pregovore oko izmena sve težih uslova rada. Povrh izolacije u odnosu na profesionalna udruženja, odnosi sa kolegama su pogoršani, što se odražava na dalji rad. U strahu za radno mesto konflikt se usmerava prema kolegama, a ne prema administraciji ili upravi organizacije.
Sve veći broj studenata završava doktorate iz humanističkih nauka, dok se odeljenja na fakultetima smanjuju a administrativna birokratija univerziteta raste. Korporatizacija obrazovnih institucija, po uzoru na Americki model, vodi u sve više upisanih studenata za koje po zavrsetku studija neće biti posla; vlada podržava ove upise jer donose privremeni rast univerzitetskih budžeta, ali ovim se stvara rastući broj ‘budućih nezaposlenih’ umetnika, kritičara i dizajnera. Uvećavanje armije ‘budućih nezaposlenih’ se reklamira kao stvaranje kompetitivnog tržista na kom će opstati najbolji, ali isprazno je tvrditi čak i da će studenti u napumpanim klasama i sa premorenim predavačima dobiti makar adekvatno obrazovanje. Po završetku studija, na tržistu naravno opstaju samo oni koji se najbolje uklope u postojeću neoliberalnu demografiju. Nije dakle reč o talentu i kvalitetu, nego o profiliranosti prema tržištu. S druge strane, nekadašnja uloga visokog obrazovanja kao mesta za profiliranje realnih zanimanja i emancipaciju radnika u kulturi zamenjena je potpunom nezainteresovanošću za sve šareniji pejsaž zanimanja od strane apatičnih predavača koji se takođe bore za goli opstanak. Ironija je u tome što se na mesto stalnih predavača sve češće zapošljavaju “zvezde”: poznati pisci, umetnici ili kustosi (kojima male profesorske ili kustoske plate nisu ni potrebne) dolaze na plaćene, počasne pozicije u institucijama jer se očekuje da će njihovo ime privući studente (koji plaćaju studije), sponzore ili publiku. Ozbiljni akademici, kao i umetnici, kustosi i ostali koji rade paralelno u obrazovanju, imaju sve manje vremena za istraživanje jer “krpe” poslove da bi preživeli.
Članak Ane Fazackerley za Guardian iz februara prošle godine jasno odražava ovo stanje. Vicky Blake, doktorski kandidat sa Univerziteta u Durhamu, je tipičan slučaj: ona već osam godina pokušava da se zaposli za stalno, a u međuvremenu žonglira nekoliko part-time poslova: kao privremeni (na jednogodišnji ugovor) asistent na univerzitetu, u kancelariji na zero-hour ugovor (radi se po pozivu kad im zatrebaš), i kao tutor u Leeds-u gde je plaćena na sat. Pod ovim uslovima ‘fleksibilizacije’ ona nema prava ni na zakup stana, niti može da si priušti da se bavi akademskim istraživanjem, jer u svakom trenutku mora da se bori da bi zadržala svaki sat plaćenog posla na koji može biti pozvana u bilo kom trenutku.
Prema izveštaju HESA (Higher Education Statistics Agency), više od trećine akademika je na ovaj način zaposleno preko privremenih i fiksnih ugovora. Ova statistika izuzima 82,000 akademika koji rade na sat– zapravo, sve je teže uopšte uključiti ih u statistiku rada. UCU (University and College Union) izveštava da je visoko obrazovanje jedan od sektora najoštećenijih promenama fleksibilizacije rada.
To je i razlog sve češćim pojavama analiza kao što je Academics Anonymous: Zbog Cega Napustam Obrazovanje i Mračne misli: mentalne bolesti u porastu u sektoru visokog obrazovanja gde postaje jasno da nesigurnost zapošljavanja, nedostatak slobodnog vremena i očekivanje da se bude ‘prisutan i dostupan’ 24/7 a plaćen samo za finalne fragmente rada, dovodi do učestale pojave hroničnih bolesti u okviru profesije. Ovo su očekivane psiho-bombe kognitivnog kapitalizma u kome “inforadnici” oboljevaju od depresije, panike, uznemirenosti, straha – afektivnog odgovora na fragmentaciju svih kognitivnih, komunikativnih i emocionalnih kapaciteta koji se od njih očekuju da bi odgovorili na nove uslove rada. Model ovakvog načina rada (kao i propratna farmaceutska industrija koja od njega leči) nam svima dolazi iz Amerike. Univerziteti su tamo odavno biznis: za osnivače, za državu i za državne organizacije. Nije tajna da univerziteti odavno rade za vlade i političare. Odlicna analiza Piya Chatterjee i Sunaina Maira-e upozorava na potpadanje Američkih univerziteta pod globalnu strukturu represije, militarizma i neoliberalizma, gde se sav raspoloživi novac iz obrazovnih ustanova preusmerava na istraživanja i projekte koji služe globalnim političkim interesima. Koja je uloga potrošnog, nestabilnog, kulturno-umetničkog prekarijata uovakvom dominantnom sistemu vrednosti? I na kraju, šta da se radi? Šta mogu da promene radnici u kulturi?
Lobiranje za promene?
Guy Standing kaže: “Pokrenite sindikate. Obrazujte se. Povežite se. Shvatite da komercijalno takmičenje među vršnjacima umanjuje vaš kolektivni glas.”
Pitanje je (i u Srbiji i u Britaniji) čemu sluzi ovo “shvatanje” ako je komercijalno takmičenje nametnuto kao neizbežno? Da li je diseminacija lokalizovanog aktivizma išta drugo osim sprovođenja plana o Velikom Društvu, gde kao jedina opcija ostaje udruživanje u male biznise/aktivističke kolektive da bi se preživelo? (Big Society je ključna ideja Kameronove partije sa izbora 2010, koja promoviše inicijativu za slabljenje države i jačanje lokalne uprave. Ovaj pristup se svodi na ukidanje javnog sektora i osnovnih institucija kao što je zdravstvo, u velikoj meri se oslanjajući na volontere, religijske i biznis organizacije koje smenjuju objedinjeni državno finansirani sektor i dugoročno planiranje sa kratkoročnim, obezglavljenim, privatizovanim projektima. Spominjem Big Society jer slična rasprodaja državnog sektora nije nepoznata ni u Srbiji.)
Bitno je pre svega razgraničiti o kakvim se vrstama “aktivizma” radi.
Razmislite na trenutak o raznim aktivističkim grupama (kojih ima sve više, dok je slobode sve manje). Razmislite o koktelu zabave i separatizma (Moja prava! Za mene! Ovamo!) koji mnoge od njih zagovaraju. Koliko ste puta kliknuli “lajk” za neki cilj ili ideju čija bi sudbina trebalo da se rešava puno adekvatnije, analitičnije i objektivnije nego putem meme-politike? Zastavice, šarenilo i pamfletizam na stranu, šta ostaje iza toga?
Fragmentirani ideološki aktivizam deluje očajnički, jer to i jeste: očajnički pokušaj društvene kritike i impotencija političke volje, oko-za-oko bez predaha u korumpiranom sistemu lažne demokratije. Neki ciljevi bivaju postignuti, neke mikro-borbe (uglavnom posredstvom javnih medija) daju željene (iako često privremene i kozmetičke) rezultate: to je naravno dozvoljeni procenat demokratije, hleba i igara, da se malo ispusti para iz lonca i kanališe afektivno stanje društva. Salonska solidarnost i aktivizam u blogosferi nisu adekvatan odgovor na sistemsko nasilje koje se svakodnevno sprovodi. Jedini odgovor na probleme radnika u kulturi je regulisanje tržista – a to se ne dešava izvan nas.
Jedan od primera pokušaja lobiranja za promene uslova rada u Britaniji je rad grupe Precarious Workers Brigade. Precarious Workers Brigade (ili PWB) je anonimna grupa radnika u kulturi i obrazovanju koja sprovodi u praksu ideje o radnim grupama i akcijama sa ciljem da publikuje i izmeni loše uslove rada. Njihove akcije ukazuju na posledice institucionalizovanog volonterizma i korporatizacije umetnosti. Kultura stažista (interns) koji rade besplatno i volontera koji rade dobrovoljno često zloupotrebljava nepisane ugovore po kojima bi stažisti na kraju nekoliko meseci prakse trebali dobiti plaćeni posao (umesto toga dobijaju otkaz a na njihovo mesto dolaze drugi), a volonteri nisu obavezni da dođu na posao ako to ne žele (najčešće moraju). U uslovima sve intenzivnijeg zanemarivanja radne etike, PWB su objavili Ethics Code koji pomaže studentima, umetnicima i svima onima koji žele da rade u sektoru da balansiraju zahteve tržišta i svoja prava, savetujući kako se ta prava mogu proširiti i objediniti u praksi. Etički kod rada za 21. vek bi dobro došao i u Srbiji. Naravno, svaki kod opstaje samo ako se radi na izgrađivanju integriteta i solidarnosti profesije.
PWB je nastao iz grupe Carrotworkers’ Collective, čije ime aludira na šargarepu na štapu – ultimativna prazna obećanja. Akcije koje su do sada sprovodili često deluju kao logičan prvi korak osvešćavanja javnosti: posredstvom otvorenih pisama institucijama, medijskim pritiskom i informisanjem posetilaca, publike i samih radnika stavljaju u fokus konkretne probleme kulturnog prekarijata. U razgovoru sa anonimnim članovima grupe (anonimnost služi zbog lakšeg obraćanja javnosti, ali i da ne bi ugrozili svoje ionako nesigurne poslove), naveli su najskorije primere akcija vršenja medijskog pritiska radi promena u sistemu zapošljavanja besplatnih radnika.
Akcija povodom zloupotrebe stažista Serpentine galerije otpočela je otvorenim pismom PWB u saradnji sa grupom Future Interns (Buduci Stažisti), koji je potom prenela štampa i društveni mediji. Pismo objašnjava javnom mnjenju nešto što možda samo po sebi ne bi upalo u oči: da su mnogi uredni, pristojni mladi ljudi koji izgledaju kao zaposleni ove renomirane galerije tu potpuno besplatno ili o sopstvenom trošku; i da, iako je Serpentine organizovana kao neprofitna i obrazovna institucija, plaćanje stažista ostaje njihova zakonska obaveza. Rečju, pojašnjena je moguća konfuzija između ciljeva organizacije (humanitarni rad) i njenih zaposlenih (rad da bi se preživelo). Višemesečni duhoviti ali javni pritisak usledio je odgovorom. Future Interns dokumentuju korespodenciju akcije, kao i sličnih akcija sprovedenih u Londonskom Simfonijskom Orkestru, Nacionalnoj Galeriji i dr. Akcija u Barbicanu promovisala je još jedan bitan aspekt rada: solidarnost između volontera i plaćenih radnika u kulturi. (Više o akcijama na Future Interns tumblr stranici.) Nezavisno od ovih akcija, prvi broj časopisa Intern namenjenog studentima koji počinju karijeru je lansiran u zimu 2013. kao “publikacija koja se bavi stažiranjem u kreativnim industrijama”, sa ciljem da pokrene raspravu o stanju u kulturi stažiranja i njenim implikacijama i ujedno posluži kao portfolio diplomcima.
Ovi poduhvati, skupa sa delovanjem umetničkih sindikata i foruma umetničkih pedagoga, su samo kap u moru ako ostanu marginalizovani i izolovani. U Srbiji, jedan od značajnijih događaja u skorijoj istoriji je bio štrajk radnika u kulturi 2013. ali i pored toga što su kulturnjaci izašli na ulice, to je učinjeno pomalo apologetski i bez konkretnog rezultata. O gubitku prava slobodnih umetnika je bilo reči i u parlamentu (režiser i poslanik Srđan Dragojević skreće pažnju). S druge strane, grupa Oktobar, kolektiv Kontekst a posebno projekat Zidne Novine deluju kao važni portali informisanja koji doprinose vidljivijem i efikasnijem lobiranju. Osnaživanje kulturnih i obrazovnih profesija kao i jačanje kolektivnog duha i solidarnosti vodi od informisanosti, transparentnosti i sindikalnog organizovanja do direktne akcije i štrajka. Radnici u kulturi u Srbiji svesni su svog položaja, ali bilo bi korisno i da se više zainteresuju za pokretanje delova mehanizama koji su zapostavljeni devedesetih. Ideologije prethodnih sistema su zastarele, ali neki mehanizmi koji jačaju društvenu koheziju su prevodivi i na naše doba, dok postojeća u birokratiju ogrezla udruženja zavređuju revitalizaciju. Svest o prekarijatu, fleksibilizaciji i nadolazećim promenama ne znači da do tih promena mora da dođe, ili da se sistem mora u celosti prepisati iz Britanije, Nemačke ili Amerike. Niz primera naveden u ovom tekstu služi kao početna tačka poređenja i analize sa željom da podseti na neke strukture organizacije rada i informiše o posledicama prekarijata u razvijenim društvima da bi se pronašla uporišta za benevolentnu transformaciju kulture i zakonsku regulaciju rada.
__________________
Aleksandra Lazar se zahvaljuje članovima Precarious Workers Brigade, Art Education Forum-a i svim anonimnim umetnicima, kustosima, predavačima i kritičarima koji su učestvovali u anketi ili doprineli razgovoru.
Naslovna fotografija Vincy Cheong, ilustracija o životu stažiste, preuzeto sa Intern Magazine
