Sloboda Nenada Rackovića
Kad sam odlazio poklonio mi je dasku. Longboard koji sa zadnje strane ima nalepnicu na kojoj piše – I don’t do tricks. Pozajmio sam od tasta bušilicu, izbušio rupe u zidu preko puta ikone, i zakačio tu dasku. Da me podseća da se ozbiljan svet ne bavi trikovima.
Kad sam ga video kako vozi skejt po ogradi Brankovog mosta, baš po ogradi, dok se ja vozim u kolima, loše mi je bilo. Osetio sam se kao u kavezu, osetio sam se kao da mi je došao u zatvor u posetu. Taj slobodni Racković je na skejtu došao u posetu Tokinu zarobljenom u kolima. Tokin se uredno vozi u srednjoj traci a Racković se vozi po ogradi, u suprotnom smeru. Ne mogu da kažem da sam bio siguran da sam ja u lošijoj poziciji, ali me ozbiljno pukla njegova sloboda. Rackovićeva sloboda, sa one ograde, kroz skejt, preko trake za autobuse, kroz moj auto na kredit, pravo u stomak. To kad sam osetio, toliko mi je bilo neprijatno da sam napravio neku grimasu, kao da me nešto boli. To mi se dešava kad se ne sviđam sebi, ili kad se setim nekih svojih postupaka koji nisu za priču.
Više puta sledećih dana sam mislio o toj našoj situaciji na mostu. Pa sam našao njegov mejl i poslao mu pismo. Rekao sam mu ovako – Dragi Nenade, ja bih da razgovaramo o skejtu. A mislio sam se – Dragi Nenade, ’ajde da pričamo o slobodi. Odgovorio mi je – Dragi Ivane, ’ajde. Dao mi je telefon i zvao sam ga. Rekao sam mu da ne znam da li ću imati budžet za taj razgovor, ni da li ću imati fotografa, ni da li će to ikada da izađe… Rekao sam mu da bih ja da pričamo pa šta bude. I rekao sam mu da mu to sve pričam jer ne znam da l’ je u fazonu kinte ili u kom je već fazonu. Rekao mi je – U skejterskom sam fazonu brate. Tu sam već počeo da se ložim na njega toliko da mi je žena upala u frku da ćemo da počnemo da se družimo.
I pre nego što vam kažem šta je bilo kad sam došao kod njega u atelje i malo posle, hoću da vam kažem da neću da objašnjavam ko je Nenad Racković. Ko ne zna nek gleda slike. Ko ne zna nek gugluje. Ko ne zna nek izađe na ulicu i pita prvu urbanu facu. Ko ne zna nek ode u Muzej savremene umetnosti i pita kustosa. Ko ne zna nek ode u Udruženje književnika Srbije da vidi spisak članova. Ko ne može da nađe udruženje nek uđe u prvi klub, posle ponoći, pa nek pita tamo. Osim toga, mene više od svih tragova koje je ostavio zanima trag njegovog skejta, koji mi je onog dana završio u stomaku.
Došao sam kod njega u atelje, u Francuskoj ulici, u Beogradu. Dočekao me je sa šeširom, u majici sa kratkim rukavima i prslukom, kao od odela, preko majice. Znojav. Bio je, skejtom normalno, da donese neke fotke od nekoga, na CD-u, da mi da. Fotelja, krevet, frižider, šporet sa dve ringle. Doneo sam gomilu piva u velikoj kesi. Žena mi je bila u Minhenu tada, cirkao sam bez frke. Zidovi celog prostora prekriveni su gomilama malih nalepnica – stikera. I plafon. Ima i postera, i isečaka iz novina. Nema kompjuter tu. Kaže mi da su ti zidovi, puni slika, poruka, naslova, parola i postera, njegov internet. Pokazao mi je kako stane ispred zida i uloguje se. Pitao sam je l mogu i ja da se ulogujem tu kod njega. Pustio me je. Ulogovao sam se. Dobar mu je net. Brži od svakog ovog našeg, i lepše uvlači, vuče, priča svoju priču. Brz je koliko si ti brz. Username daješ na interfonu, password na vratima od gajbe. Dobro ga je napravio. Kao da je zahvatao šakom iz mozga i bacao na zid.
Tog dana kad smo se videli napolju je padala kiša pa je vozio skejt po gajbi. Napred – nazad. Odgurne se od vrata pa se dočeka rukama na krovni prozor, pa se vrati. Pričao mi je kako je kao klinac, pre 30 godina, vozio skejt sa Miljakovca do Knez Mihajlove, gde mu je mama radila u biblioteci. Išao je u školu na Banjici. Nervirao je dosta ekipe iz škole. I kaže mi – Svi osmaci zapale iz škole da me biju. A ja ih čekam i onda im zapalim na skejtu. I sad me jure. Ali nemam frku – ko god me juri, ja sam nedostižan.
Prestao je da vozi 1981. a vratio se skejtu 2010. godine. Ostao mu je pokret. Ima 44 godine i vozi skejt. Pitao sam neke klince za njega, male skejtere, tinejdžere. Pitao sam je l’ on matorac na skejtu ili je skejter. Jedan mali što je prošle godine bio prvak Beograda mi je rekao – Skejter brate, skejter, vozili smo daunhil niz Bulevar neko veče.
Nenad mi je još rekao –Mene interesuje kruzing, lutanje gradom. I još mi je rekao – Skejt je naročita vizura bine. Pokretni postament koji ističe vozača.
I da vam dalje ne prepričavam, ovako on kaže:
Pod jedan, ja vozim klasičnim, već zaboravljenim surf-stilom. Vozim u saobraćaju slalom, tako što idem u kontra smeru, a svoju stranu (ako niko ne ide iza mene), koristim za power slide, i u manevrisanju smanjujem brzinu. Pod dva, na longboard-u (longboard je za kruzing a kratka daska za trikove) nema kočenja. Nemoguće je pri brzinama preko pedeset kočiti desnom nogom. Tri, od Grab-ova, držanja za dasku u pognutom položaju, koristim Stalefish i Indian. Držim se desnom rukom za ivicu desne strane daske (Indian) i istom rukom između nogu (moja verzija) ili iza leđa (pravilno) – to ti je Stalefish. Četiri, spust celom širinom daske preko šipki (sa raširenim nogama na kljunu i repu daske) zove se Leap of Faith, dok se ono što si video na Brankovom mostu zove Acid Drop (moja kovanica izvedena od Pondering Bomb Drop). Pod pet – Kruzing. Kruzerica je staromodni tip daske (ajkula oblika) sa nešto većim točkovima pogodnim za bržu vožnju; a manje za trikove, pošto ta daska nije toliko fleksibilna. Kruzirati – znači voziti sve tipove podloge (šljaka, kaldrma, trava, zemlja). Šest, često vozim: Košutnjak-Hajdučka česma-Topčider, Vidikovac-Rakovica, Miljakovac II-Miljakovac, Bulevar revolucije, Beli dvor-Pink-Bulevar mira-Rudo-Gazela, Topčiderska zvezda-Grafičar-Bigz-Sajam, Mirijevo, Zemun-Tošin bunar, Kaluđerica, Pančevački most, Kapije Beograda-Hotel Srbija-Ustanička, i naravno Kneza Miloša, Vojvode Stepe i Francuska sve do Žito mlina. I na kraju, pod sedam, ne radim nikakve trikove sem opet moje primenjene verzije ”Olija” (Olie) na potezu busa šesdesetpetice prema Ruzveltovoj, dok preskačem ležeće policajce.
Tako vozi Nenad Racković, rođen 1967. godine. Onaj Nenad Racković što sam ga pitao šta je radio 30 godina, u toj pauzi u vožnji skejta. Tada, u ateljeu, nije mi ništa odgovorio. A posle nekoliko dana mi je odgovorio mejlom. Njegov mejl, i moj odgovor, ću sad da vam iskopiram.
Dragi Ivane,
dugo sam razmišljao zbunjen tvojim pitanjem: ”Šta si radio trideset godina?” (od prve daske do današnjeg longborda) – pa evo da ti odgovorim..:
Želeo sam da ne živim kao sav normalan svet. Pokušao sam da ostvarim model anarhističkog ponašanja na granici između umetnosti života i građanske neposlušnosti. Realno govoreći danas tako nešto nije moguće. Stvoren je nepobedivi sistem. Jedino što mi je preostalo je da radim ono što najbolje umem. To je sumanuto brza vožnja na protezi sa četiri točka. Pitanje je da li je to što vozim ona daska ili je i to hibrid nove tehnologije. Kako god bilo, nije na meni da o tome pričam, moje je da vozim ukoliko sam onaj stari skejtborder.
Veliki drugarski pozdrav,
Nenad Racković
Dragi Nenade,
znao sam da ću imati potrebu da ti odgovorim, čim sam video nepročitan mejl u inboksu. Mislim da razumem šta mi govoriš. Ipak, ne mislim da je nemoguće. Samo mi se čini da nisi radio ono u čemu si najbolji. Ja ne znam da li je to skejt. Ja to ne mogu da znam. Ja znam ono što si mi rekao i ono što sam ja osetio kad sam te video na Brankovom mostu. Kad sam shvatio da imaš 44 godine i da si skejter. Ja osećam veliko poštovanje prema Nenadu Rackoviću skejteru. Kad ne radiš ono u čemu si najbolji, svejedno je šta radiš, jer onda cela priča nema mnogo veze sa umetnošću življenja. I ta priča je onda jalovo sredstvo građanske neposlušnosti.
Kažeš – Jedino mi je preostalo da radim ono što najbolje umem.
Mislim da te potpuno razumem. Takvi kao ti i ja, i mnogi drugi, hoće da rade sve osim onoga u čemu su najbolji, dok ne budu primorani. Jer je tu jedini pravi susret sa samim sobom. A to je najteže. A onda najlakše i jedino moguće. I jedina vrsta građanske neposlušnosti koja se broji. Tako ja mislim.
Pozdravljam te skejteru.
Ivan Tokin
A sad, neki dan, sam ga pozvao i pitao – Je l’ hoćeš da ti pošajem tekst na autorizaciju? Rekao mi je – Jebo te taj podanički mentalitet, objavi šta ti misliš da treba.
