Publici na noge
Akcija „Publici na noge – totalna rasprodaja umetnosti“
Piše Svetlana Subašić
„Publici na noge – totalna rasprodaja umetnosti“ često je izvođena akcija nekadašnje Art klinike kojom se kritički ukazuje na položaj umetnosti i umetnika u lokalnom društvenom kontekstu.
Odabir pijace kao mesta izlaganja, procenjivanja i prodaje savremene umetnosti predočava i u prvi plan ističe problem nepostojanja tržišta, nerazvijenost galerijskog sistema i odnosa umetnik–kritika–publika čije funkcije ovde preuzima pijaca.
„Rasprodaja umetnosti“ Šok zadruge, započeta u februaru 2014, ide korak dalje. Organizuje se kao kompleksnija akcija u više etapa, koja samoironično i dosledno preuzima metode i termine iz sfera ekonomije i marketinga.
Umesto nekadašnjih ‘piljara umetnosti’ umetnici postaju ‘menadžeri prodaje’ razvijajući sopstveni ‘sistem distribucije i plasmana proizvoda’ – veleprodaju, direktnu i online prodaju, primenjujući marketinške poteze – ‘happy hour popuste’, ‘rasprodaje i akcije’, ‘nagradne igre’, ‘platiš dva dobiješ tri’ i sl. trgovačke metode.
Sprovedena u cilju pukog preživljavanja, budući da su skorašnji potezi i odluke lokalnih kulturno-političkih vladajućih struktura do krajnosti marginalizovali položaj savremene umetnosti, akcija ima i kritičku dimenziju: Iako deluje kao eskapistički čin prinudnog povlačenja iz polja politike u domen čisto umetničkog koje se bavi estetski zaokruženim delima na popularnu temu ljubavi, posredi je akcija svesnog degradiranja umetnosti kroz čin svođenja umetničkog dela na robnu vrednost zbira utrošenog materijala za njegovu produkciju.
Na taj način postavljaju se retoričko pitanje o kulturnim politikama, značenju i statusu umetnosti u društvu. Odgovor je već poznat – nepostojanje znanja i interesovanja lokalne zajednice za podršku neprofitnim delatnostima savremenog umetničkog stvaralaštva.
Ono što je Gradska uprava za kulturu Novog Sada 2013. godine nagovestila kriterijumima za dodelu sredstava, ovogodišnji konkurs je i formalno potvrdio – savremeno umetničko stvaralaštvo ostalo je van vidnog polja GUK koja je fokusirana na tradicionalne i ‘proverene’ vrednosti. Očuvanje postojećeg a ne provociranje, stvaranje novog ili drugačijeg; narodni običaji a ne umetničko stvaralaštvo koje korespondira sa duhom savremenosti; amaterska udruženja i umetnost kao ukras života a ne umetnost kao kritičko sagledavanje sveta oko sebe i svoga vremena.
Akcija rasprodaje umetnosti započeta je u ferbuaru 2014. u vreme predizborne kampanje za republičke parlamentarne izbore, u atmosferi besmisla i u uslovima opšte društvene apatije, kada političke partije u modalitetu totalne rasprodaje mrva preostalog kredibiliteta, zarad glasa više idu glasačima na noge, od vrata do vrata, atakujući i na njihov privatni prostor.
Sa takvim političkim prilikama kao kulisama za „Totalnu rasprodaju umetnosti“ sama akcija svojim nazivom i organizacijom, zajedno sa intermecom u vidu akcije pravljenja izbornih maski od glasačkih listića, ima nameru iskazivanja stava kroz sagledavanje i preispitivanje uloge umetnosti u ovakvim društvenim okolnostima.
–
Uokvirujući period trajanja akcije događajima i datumima obeležavanim i slavljenim globalno kao praznici različitih ‘tema’ – Dan zaljubljenih, Osmi mart, prolećna ravnodnevica – Šok zadruga je predstavila printove više od 30 umetnika (pretežno domaći umetnici mlađe ali i srednje generacije i umetnici zemalja u okruženju) na temu ljubavi. Nakon ljubavnih printova usledila je serija proletnjih printova, na isti način sakupljenih, promovisanih i realizovanih.
Akcijom prodaje printova – reprodukcija umesto originalnih unikatnih umetničkih dela – nostalgično, mada simbolično odzvanja eho subverzivnosti koja je u kritičkoj teoriji društva pridavana kao potencijal mehanički reprodukovanim delima.
Tako bi u nekoj teoretskoj vremenskoj kapsuli u prošlosti kroz ovu akciju mogla da se nazire benjaminovska namera za avangardnim menjanjem društvenih odnosa kroz promenu samog karaktera umetnosti. Mehanički reprodukovana dela gube auru svojstvenu jedinstvenim i autentičnim delima, kontemplativnu recepciju zamenjuje masovna i racionalno ispitivačka recepcija i umetnost je suštinski zasnovana na politici. Sličan proces opisuje i Markuze uz pojam desublimacije umetnosti.
Svakako, ove ideje iz korpusa teorija avangarde u postutopijskom vremenu tek su pasivne anahrone teorije.
Konačno, cela akcija, izvedena da premosti period ‘večite privremenosti’ i iznuđeno produžene hibernacije Šok zadruge uzrokovane poznatim okolnostima, ima tananu političku rezonancu, delujući kao svojevrsna travestija – tako što se akcija koja poziva na promišljanje društvene stvarnosti oblači u ruho društveno autističnog, lepršavo šaljivog konkursa vezanog za jedan praznik – Dan zaljubljenih – koji populistički pristupa temi ljubavi.
Trening iz samoodrživosti (magična moć crvene)
Piše Filip Markovinović
Trening iz samoodrživosti Šok zadruge je ogled, ispitivanje mogućnosti nabavljanja sredstava potrebnih za funkcionisanje organizacije nastupom na “tržištu” umetničkih predmeta (slika, grafika, crteža itd.). To je ujedno i nastavak akcije “Publici na noge” započete izlaskom na pijacu i organizovanjem više velikih rasprodaja umetnosti.
Dakle, tržišno poslovanje. Da bi se izašlo na tržište pre svega treba imati proizvod, logično. A da bi se plasirao proizvod treba proceniti potrebe tržišta i odrediti cenu koju za taj proizvod možemo dobiti. Toliko smo i mi upućeni u problematiku ekonomije :).
Kao osnovni proizvod osmišljen je print, grafika, koja je reprodukcija nekog dela umetnika ili originalni motiv štampan digitalnom štampom na kvalitetnom papiru, u ograničenoj, maloj seriji od 10 komada, autorizovan tj. potpisan od strane autora što mu daje legitimitet umetničkog dela. Pored printa tu je još i slagalica, puzzle, sa printom slike, crteža, fotografije i sl. koja se prodaje uz koju ide print motiva koji je na slagalici, i još par proizvoda kao deo “luksuznije” ponude.
–
Prvi logičan datum koji bi poslužio kao razlog za početak nove rasprodaje bio je dan zaljubljenih. Potom je usledio osmi mart, dan žena, a potom i prvi dan proleća. Upravo iz tog razloga prva serija printova koji su ponuđeni bila je tematski određena kao ljubavni printovi.
Sledeći zadatak je bilo formiranje cene. Opredelili smo se da to bude jedna crvena, 1000 dinara, iz više razloga. Prvi je procena da je to realna suma koju bi neko sa prosečnim primanjima želeo da izdvoji kada kupuje nekom poklon, ili ulaže u dekoraciju stana. To je neka psihološka granica, jer sve preko 1000 dinara predstavlja u današnjim uslovima investiciju.
Drugi razlog je bio to što se suma lepo uklapala u slogan “Sve za ljubav – sve za crvenu!” kojim je akcija reklamirana. Crveno je boja ljubavi, a potom tu su i druge konotacije koje ovaj slogan donosi. I, na kraju krajeva, okrugle cifre su lakše za zbrajanje, i ne zahtevaju da imaš kusur u prodavnici, što je takođe veoma praktično jer mi ipak nismo trgovina, lakše se izračunavaju popusti itd.
Akcija je promovisana na više načina. Oko bitnih datuma, dana zaljubljenih i osmog marta organizovali smo gostovanje u medijima (pokriveni su RTV, Radio Novi Sad, Radio 021, novine Dnevnik, 24 sata, Danas, Blic i Telefonoteka).
Korišteni su i fejsbuk profil i stranica Šok zadruge, na kojima su redovno kačene novosti, novi printovi u ponudi, fotografije autora printova, a organizovano je i par nagradnih igara.
Tokom prve faze akcije animirano je oko 40 autora koji su se predstavili sa jednim ili više radova (ukupno oko 90 različitih printova). Treba reći i to da su autori različite starosne dobi, različitih izraza i tehnika, uglavnom već afirmisani, nagrađivani itd.
Dakle šarena ponuda, kvalitet zagarantovan.
Mi smo izašli u susret tržištu, a šta smo dobili za uzvrat?
Da bi eksperiment uspeo, tj. da bi mi bili zaista samoodrživi, računica je sledeća- od printa koji košta 1000 dinara kao zarada galerije, kada se odbije deo koji odlazi autoru ikoji odlazi za troškove štampe, ostaje 450 dinara. Mesečno održavanje prostora sa pripadajućim režijama, telefonom i knjigovodstvenim uslugama košta oko 35.000 dinara. Ako tomedodamo honorar za osobu koja bi radila u galeriji, pola radnog vremena sistemom keš na ruke, pošto je sve ovo siva zona ekonomije, dolazimo do sume od cca 60.000 dinara. Dakle mesečnoje u ovoj varijanti potrebno prodati oko 130 printova, što će reći da prodaja teče otprilike tempom od 5 komada po radnom danu (1 na sat :)).
To se, naravno, nije dogodilo. Prodaja, ako se izuzme dan zaljubljenih kao poseban događaj, se ustalila na oko 4 printa nedeljno.
Pored prodanih tu je i veliki broj poklonjenih printova, u svrhu promocije ili kao poklon prilikom trgovine (kupiš dva dobiš tri).
Sve u svemu o samoodrživost je i dalje nedostižan cilj. Dosadašnjom prodajom dosegnuta je, možda, pozitivna nula, odnosno pokriveno je ono što je uloženo u izradu printova, ptt troškove itd.
Pozitivna tekovina ove akcije jeste da je galerija dobila radno vreme, što je preduslov da će ubuduće sistemom preporuke, od usta do usta, zainteresovani kupci dolaziti i dalje u nekom umerenom tempu. A prihod, ma koliko da je mali, ipak dobro dođe za sitne intervencije.
Takođe jasnije je koliko je zapravo veliko naše potencijalno tržište. S obzirom da je akcija dobro medijski ispraćena (oglašeni smo čak i u Telefonoteci koja se deli u 135000primeraka svakom domaćinstvu na teritoriji Novog Sada i u kojoj nudimo dodatni popust od 30%) a cena popularna ostaje jedino zaključak da smo tu gde i možemo da budemo.
Sledeća veća akcija je prodaja printova u Noći muzeja, nakon čega kreću izlasci na pijacu.
Pokrenuta je i nova serija printova, ovoga puta bez tematskog ograničenja ali sa akcentom na stav umetnika šta bi takva grafika trebala da bude. Dakle ne više reprodukcija većeg “ozbiljnijeg” komada umetnosti, već istraživanje šta je taj medij zapravo.
I to bi bilo to.
