Philippe Parreno
Francuski umetnik i producent Philippe Parreno još jednom predstavlja fantastičan scenario. Palais de Tokyo, mesto u kojem se umetnik školovao, otvorilo je po prvi put vrata celokupnog prostora od 22 000 m2 za potrebe jedne izložbe jednog umetnika.
Već sam naziv izložbe «Anywhere, Anywhere Out of the World» naslućuje odlazak u neki nepoznati prostor. I pre nego sto se uđe na izložbu izložba otpočinje. Iza biletarnice postavljen je ogroman ekran, nalik onim ispred bioskopa sa spiskom repertoara, koji svojim blještavo belim osvetljenjem onemogućava normalno gledanje. Osoblje, usled kontrasta, postaje samo crna silueta. Na taj način kupovina karte se odvija u nekoj čudnoj vremenskoj zoni, tajnosti, između jave i sna. Pri kupovini karte dobija se CD. Može da se pogleda samo jednom, jer se automatski briše posle prvog gledanja, ostavljajući samo sliku nečega što ne može biti ponovo viđeno. DVD nosi naziv “Precognition” (Vizija).
Mali ekrani postavljeni pored radova su zamena za “stare” legende. Na njima se nalaze naslovi koji se menjaju u odnosu na rad i informacije koje su potrebne za dalje objašnjenje: slike, tekstovi, crteži… Obzirom na veličinu prostora ovaj podatak čini se gotovo zanemarivim, no nakon nekog vremena postaje veoma interesantan i bitan.
Parrenove intervencije uključuju izmenu arhitekture same zgrade. Za ovaj događaj osvetljenje je promenjeno. Već na samom početku mogu se čuti zvuci “Petroushke” Igora Stravinskog iz 1911. godine i videti prva rasveta koja se nalazi raspoređena po celom izložbenom prostoru. 56 rasvetnih tela vertikalno postavljenih na zidove blicaju u odnosu na ritam pokreta i predstavljaju 56 pokreta baleta “Petroushka”.
Ono što je posebno značajno je da je publika aktivna (ne i interaktivna) svo vreme. Ako se pored nekog rada ne prođe “na vreme” propust je značajan. Radovi se bude i umiru, te opet oživljavaju. Ovo publiku posebno intrigira i većina sedi ispred jednog “mrtvog” rada i pažljivo čeka njegovo novo buđenje. To se odnosi na nekoliko radova, a svakako se izdvajaju četiri klavira, “Disklaviers”, koji proizvode zvuk baleta. Vidimo fizičko pomeranje svake dirke, samostalno, bez prisustva i intervencije pijaniste.
Fantomsko pojavljivanje i nestajanje ličnosti sastavni su deo izložbe. Fantomi se pojavljuju kao nešto što je bilo pročitano ili zaboravljeno, a onda se vratilo u sećanje. Fantom je plesač čije korake možemo da čujemo na sceni jednog od radova. Fantom je i čuveni Zinedin Zidan, fudbalska ikona, medijski zapostavljen odlaskom u penziju 2006. godine. Zidanov portret je sniman sa 17 kamera iz različitih uglova tokom utakmice protiv Real Madrida, a potom kreiran dokumentarni film “Zidane, A 21st Century Portrait” u saradnji sa Douglas Gordonom 2006. godine. Ovom prilikom predstavljen je na 17 različitih ekrana, istih dimenzija, postavljenih haotično u prostoru. Fantomi su i florescentni radovi postavljeni na jednom od zidova koji se posmatraju u mraku.
Na jednom platnu projektuje se soba hotela Waldorf Astoria (rad “Merilyn”, 2012, izlagan do sada na prestižnom Art Basel 2012, nakon toga u Moskvi na Garage Center for Contemporary Culture 2013. godine, kao i na 55. Venecijanskom bijenalu). Čujemo njen glas, snimak nas vodi kroz hotelski apartman u kojem je živela krajem 1950-ih. Ono što kamera snima, to Merilyn vidi, gleda se kroz njene oči i u stvari posmatrač je u njoj ili ona u posmatraču? Sunčeva svetlost pada u sobu, kiša se čuje, kamera “zvera” prateći Merilyn pogled, njen rastući osećaj histerije i zamke, gledajući surovo svetlo na poliranim površinama. Njena samoća čini se strašnom. Telefon zvoni, ali bez odgovora. Na kraju, kamera se povlači od prostora, klizi između stolova, stolica, vidimo ljiljane u vazi. Tragovi kamere se pojavljuju, potom neki deo elektronske opreme mašine koja imitira njen rukopis, posmatrač se odmiče otkrivajući sobu koja je samo scenografija. Po završetku filma, uključuje se svetlo sa druge strane platna i otkriva veliki snežni nanos. Zvuk kiše koji se čuje u filmu je prisutan nesmanjenom jačinom. Hladnoća u prostoriji daje dodatni sloj ovom radu.
Parreno nastavlja saradnju sa drugim umetnicima te rad sa bibliotekom sa knjigama Bret Easton Ellisa i Salingera potpisuje Dominique Gonzalez-Foerster. Kada se biblioteka pomeri kao u nekom filmu, pristupa se tajnoj odaji, nalik mauzoleju, sa postavkom crteža John Cagea i Merce Cunninghama. Svaki dan jedan crtež Cagea zamenjuje se jednim crtežom Cunninghama. Utisak takođe ostavlja prostorija sa različitim lusterima i neonkama koji se pale i gase proizvodeći simfoniju. Posetilac ima priliku da priđe i uđe u prostor rada, da ga čuje i vizuelno doživi. Ovde se ljudi dugo zadržavaju i većina pokušava da pogodi koji od lustera različitih dimenzija i oblika će prosvirati/osvetliti, te koji će ga smeniti, a kada nastane mrak, ostaje neizvesnot i želja za ponovnom igrom.
Ovom izložbom više smo na putovanju nego na izložbi, jednom unutrašnjem i psihološkom putovanju, gde telo učestvuje u različitim iskustvima, stavljeno u igru prostora kreiranog od strane umetnika. Bez obzira na brojnost radova i njihovu kompleksnost izložba nije prenatrpana već je prostor u savršenoj harmoniji sa količinom i težinom ideje. Celina je umetničko delo za sebe. Parreno manipuliše simbolima, rečima i zvukovima kako bi postigao promene u percepciji dopuštajući zgradi da postane živi organizam, neprestano se menjajući. Ali, on misli na publiku, ne zapostavlja psihologiju posmatrača i zna da je ona važan deo rada i celokupnog uspeha. Izložba je nalik filmu koji se mora gledati više puta da bi se uvideo svaki detalj i razumeli svi znakovi, a i kada se sve vidi i razume, uživanje je pogledati sve ponovo.
Neverovatan balans mraka, svetlosti, veličine, količine, detalja, znakova i zvukova i opet detalja, postavljaju nas negde “out of the world”. Izložba je otvorena do 12. Januara 2014. godine.
