Nemogućnosti javnog – Beda nezavisne scene i druge priče (prvi deo)
Sredinom jula ove godine u Rijeci je po prvi put održan festival Republika, u regionalnom medijskom i virtuelnom prostoru dosta pompezno najavljivan kao susret naprednih mislilaca sa svih strana sveta, okupljenih na festivalu kreativnosti i progresivne kulture. Istini za volju, potpisani organizatori i koorganizatori izbegli su preciznije određenje takvih hrabrih formulacija kao što su progresivna kultura i napredni mislioci, ali to je već tema za sebe. Ne ulazeći dalje u već dosta intenzivnu raspravu o Republici, ovde ćemo se osvrnuti na ono što je na većinu ljudi koji su u priču o Republici bili na ovaj ili onaj način upućeni ostavilo mnogo snažniji utisak od Republike same – to jest reakcijom riječke nezavisne scene na Republiku, odnosno problemom nedostatka sličnih javnih reakcija na domaćoj sceni.
Ukazujući na očiglednu netransparentnost u finansiranju i organizaciji festivala kao i na količinu novca izdvojenog za njegovu realizaciju, riječki kultrunjaci su za vrlo kratko vreme uspeli da mobilišu zainteresovanu javnost i time doprinesu delimičnom bojkotu festivala od strane lokalne publike, kako je to delovalo informisanom vanjskom posmatraču. Tim povodom se po kuloarima Republike među srbijanskim “izaslanicima” uglavnom raspravljalo o tome zašto do ovakve vrste artikulisane reakcije i kritike u odnosu na određene „netransparentnosti“ na domaćoj kulturnoj i “kreativnoj” sceni retko dolazi, i zbog čega se problematika svrsishodnosti trošenja javnih para na različite polu-komercijalne poduhvate lokalnih kulturnih preduzetnika do sada nije nametnulo kao suštinsko pitanje. Samim tim, ova polemika nije dobila praktično nikakav javni epilog, već upravo suprotno – nastavlja da tavori u prijateljskim ćaskanjima istomišljenika. Štaviše, u ovoj tihoj brizi predstavnika rečene beogradsko-novosadske nezavisne scene, postavilo se i jedno mnogo suštinskije pitanje: zašto u Srbiji (što se, ipak, prevashodno odnosi na Beograd) pitanja od javnog značaja mnogo češće izazovu nikakvu nego nekakvu reakciju, ili konkretnije – zašto se u Srbiji, naročito među mladima, javno mišljenje i delanje uporno ne otelotvorava, uprkos činjenici da izgrađena mišljenja i delanja u okviru sfere javnog svakako postoje?
Ponuđeni odgovori su raznoliki – od pozivanja na duboku međuzavisnost aktera scene čiji su odnosi češće lične nego profesionalne prirode (čime neizbežno produkuju izvesnu autocenzuru), do ukazivanja na sve izraženiju teritorijalizaciju, konglomerizaciju i monopolizaciju celokupnog nevladinog sektora (od ljudskopravaškog do kulturnjačkog), prećutnih quid pro quo odnosa i neminovne zavisnosti od „velikih igrača“ koja se na tim osnovama uspostavlja. Zatim, tu je i kompromitovanost starijih nosioca javnog mišljenja takozvane Druge Srbije, sa čijom, sve izraženijom nelegitimnošću mlađi akteri ne žele da budu identifikovani, ali i nedostatak medijskog prostora u kome bi se ovakvi stavovi iznosili. To nas dovodi i do gotovo sveobuhvatne apatije, cinizma, pa čak i nihilizma građana, a posebno mladih, ali i globalnog fenomena apolitičnosti „kreativne klase“. Tu bi se još svakako morala naći i odgovornost (ne)države, kao i sledstveni ekonomsko-socijalni kontekst koji atomizuje društvo i primorava građane da se okrenu individualnim strategijama preživljavanja, što posledično minimizira brigu o javnom dobru, odnosno javnom uopšte[1].
Radi preglednije analize pomenutih uzroka, čini se korisnim kategorizovati ih u nekoliko povezanih i međuzavisnih, ali u analitičke svrhe razdvojenih segmenata. Prvi je svakako ono što, oslanjajući se na tekst Teofila Pančića objavljen u jednom od prošlih brojeva Vremena (1178), možemo zvati bedom nezavisne scene[2], a koji će se pored pomenutug pitanja monopolizacije scene, osvrnuti i na uloge i odgovornosti njenih nosioca i načina na koji se ona legitimiše, samopercipira, organizuje i finansira. Drugi će se baviti podelom na Prvu i Drugu Srbiju, kao i već navedenom “nelegitimnošću” prvaka ove druge. Na posletku, treći će se pozabaviti pitanjima odgovornosti mladih, ulogom „nove“ scene i nešto “globalnijom” problematikom apolitičnosti “kreativne klase”.
Što se bede nezavisne scene tiče, ona je mnogostruka i višeznačna. Pre svega, međuzavisnost njenih aktera je svakako iznimno velika, a privatno pre nego javno pozicioniranje unutar različitih relevantnih grupacija česta pojava, čime se otvoreno kritičko istupanje u velikoj meri onemogućava, kako interesnom autocenzurom tako i prijateljskim razumevanjem. U tom smislu, svrsishodno bi bilo raditi na izgradnji modelā konstruktivne kritike i kulture dijaloga (o čemu se toliko priča u odnosu na razne “druge”, ali ne i „nas“ same) koji bi manje negovali maliciozni hate, a više hranili javni feedback. Naravno, to bi zahtevalo promenu i na strani onih koji kritiku primaju, gde bi automatsko odbacivanje i konfrontacija bili zamenjeni pozivom na razgovor. Međutim, problematiku međuzavisnosti je nemoguće odvojiti od sve izraženije teritorijalizacije i monopolizacije sektora od strane nekoliko ključnih stakeholdera i sledstvenih poteškoća za one koji im se javno zamere. Iz nekog nepoznatog razloga, čini se da su izvesni “igrači” uvrteli sebi u glavu da, ukoliko prvi počnu da se bave jednom temom niko drugi na to više nema pravo, pa se tako svaka nova inicijativa u datom polju, automatski tumači kao konkurencija. Međutim, osim u slučajevima jasnog političkog pozicioniranja, kada se izvesna inicijativa bojkotuje zbog svog načina rada i finansiranja, vrednosti i/ili poslovne kulture[3], sabornost i solidarnost više su nego korisne za svaku stranu – partnerski nastupi okupljaju više publike, podstiču samopreispitivanje, obezbeđuju bogatiji i relevantniji program, pa čak i jednostavniji fund-raising. Nažalost, problem sa partnerstvima kod nas (naročito između “malih” i “velikih”) najčešće leži u činjenici da su mahom netransparentna, neizvesna, neprecizna i eksploatatorska, i možda najvažnije – zasnovana na principu ako nećeš ti, ima ko će. Upravo zbog toga, treba shvatiti da osuda takvog manira treba da bude ne privatna, već principijalna, javna i politična, kako bi se uspostavio princip želim sa tobom, poštovaću te.
Drugo, treba utvrditi da ono što nazivamo nevladinim sektorom, ali sve češće i nezavisnom scenom (u kulturi), a što se ponegde zove još i neprofitnim sektorom, nije u potpunosti ni nevladino, ni nezavisno, a ponekad čak ni neprofitno. Verovatno se zato sve češće ovi termini zamenjuju grupnim nazivom organizacije civilnog društva – OCD. Sasvim nevladino nije, prevashodno zato što se većina organizacija civilnog društva, a naročito one manje, izdržavaju upravo iz državnih fondova, što ih, dakle, čini dosta zavisnim od odluka nekakvih polu-sumnjivih vladinih ili ministarskih odbora i odboraša, (ne)postojećih strategija, opštinskih, gradskih i državnih moćnika, kao i dobrih odnosa sa ovim i onim sekretarijatima, kancelarijama i državnim agencijama.
U potpunosti nezavisno nije, jer se kako god da okreneš, iz nekih fondova finansirati mora – bili oni vladini ili nevladini – a fondovi, na našu veliku nezavisnu žalost, imaju nezgodnu karakteristiku da svi redom imaju neku, makar i minimalnu, sopstvenu agendu i ciljeve. Ne treba, onda, imati naročitu pamet pa zaključiti da tu večito figuriraju nekakve ključne reči i prioriteti. S tim u vezi i imamo preokupiranost nevladinog sektora važnim, ali ne jedinim pitanjima kao što su prava manjina, regionalna saradnja, anti-korupcija, vladavina prava, anti-diskriminacija, dok popularnost sve više stiče i socijalno preduzetništvo koje preti da odnese titulu Miss NGO 2014. Obuzetost organizacija civilnog društva datim temama je prema tome sasvim razumljiva, jer nasuprot široko uvreženom verovanju da celokupni NVO leži na lovorikama, novca je zapravo sve manje (naročito u kulturi), što primorava veliku većinu sektora da se, ili prilagodi donatorskim instrukcijama i servira ono što je na meniju – ili da propadne.
Problem dakako počinje jasnije da se kristalizuje kada u priču uvedemo i odgovornost samih donatora za nastalu bedu – neki nepristrasni posmatrač mogao bi čak zaključiti da je celokupna donatorska zajednica pasivnija čak i od samih NVO. Tvrdoglavo izdržavanje umirućih-ali-etabliranih divova nezavisne scene, faktički po automatizmu, podržavanje besmislenih autističnih inicijativa koji već godinama privlače šačiću istih ljudi, odobravanje novca sadržinski apsurdnim ali formalno dobro upakovanim projektima, otvoren prezir i ignorantski odnos prema novim idejama, konceptima, inicijativama i organizacijama, i možda najvažnije od svega – odsustvo bilo kakvog truda da se oslušnu potrebe društva, da se upoznaju novi akteri, i izađe iz začaranog konformističkog kruga oprobanih recepata, stakeholdera, i “opšte sigurice”, odlučujuće doprinose zamoru, dezorijentisanosti, nepolitičnosti i suvom formalizmu već razoračaranih organizacija i njihovih prvaka. Kada se uzme u obzir da je NVO momentum u Srbiji odavno prošao, kao i da retki preostali donatori užurbano hrle ka nekim drugim, konfliktnijim krajevima, jasno je da je održivost, ali i neprofitabilnost NVO, sa akcentom na kulturi, itekako ugrožena.
Naravno, daleko od toga da zbog ovoga same OCD treba abolirati od odgovornosti za svoje, i u sadržinskom i u moblizacijskom smislu, sve beznačajnije učešće i ulogu u javnom. Naprotiv. Iako se predstavnici nezavisne scene već godinama pozivaju na “nametnutu poziciju nemoći”, kriveći sve redom za svoju marginalnu poziciju, od strašnih ‘90ih i “Pink revolucije”, do bankrotirane države koja ne izdvaja dovoljno za kulturu, bilo bi možda produktivinije da se povremeno zapitaju, šta li je od toga, ipak njihova odgovornost. Za početak, da se podsetimo osnova političke socilogije – suštinska moć civilnog sektora ne počiva ni u količini sredstava koje uspe da fund-raisuje, ni u kvalitetu odnosa koji zasniva sa državom, niti u uspesima njegovog „prosvetiteljskog“ misionarstva, već najpre u kakvoći veze koju uspostavlja sa samim društvom koje navodno predstavlja, poverenju koje od tog istog društva uživa[4] i sledstevenom sposobnošću da ga po potrebi uključi, animira, motiviše, okupi, usmeri, mobilizuje, angažuje za određena pitanja od javnog značaja. Međutim, izgleda da veliki broj ovdašnjih nezavisnih aktera to baš i ne razume, pa tako većinu inicijativa scene karakteriše krajnje autistična samodovoljnost, izvesni kultur-snobizam, uparloženost, besomučno rabljenje istih oprobanih metoda, problematizacija davno prevaziđenih tema, veoma loša komunikacija, a vrlo često i činjenica da su redom prosto amaterske, nekvalitetne i jednostavno dosadne. Na sve to, preopterećenost organizacija imperativom sopstvenog preživaljvanja u sve nezgodnijoj ekonomiji, te neminovnost izmišljanja prigodnih donor-driven projekata, u mnogome je otežala jasno programsko, vrednosno i političko profilisanje scene i njenih aktera, a samim tim i njihovo omasovljenje i izlazak iz pozicije nemoći. Tako dok jedni ostaju da lutaju po bespućima post-miloševićevske Srbije u potrazi za neprijateljem sa osipajućim zajednicom zainteresovanih saboraca, drugi uspevaju da privuku dosta široku publiku, međutim često bez jasnog pozicioniranja u odnosu na stvarnost koja ih okružuje, a retki treći, oni koji možda ponajviše uspevaju i da animiraju publiku, ali i istupe sa jasnih vrednosnih pozicija – opstaju isključivo po nalogu dobre volje i nepresušnog entuzijazma ili ređe, uspostavljanjem funkcionalnih samoodrživih modela.
Kada sve ovo imamo u vidu, nije teško spoznati korene bede takozvane nezavisne scene – od strane donatora prinuđena da se bavi pitanjima koja, iako važna, svakako nisu jedina, od strane države zanemarena, finansijski sasvim neodrživa, istovremeno međuzavisna i eksploatatorska, nevoljna da se reformiše i samoispita, suviše konformistički nastrojena, samodovoljna i arogantna, post-petooktobarska nezavisna scena postala je u velikoj meri politički i društveno neaktivna i nekritička, sa minimalnim mobilizacijskim kapacitetom i u potpunosti neartikulisanim setom vrednosti koje suštinski (a ne formalno) brani i zagovara.
–
U sledećem nastavku, nemogućnosti javnog tražićemo u identitsko-kulturološkoj podeli na “Prvu” i “Drugu” Srbiju i posledicama koje ona ostavlja.
[1] Ovaj uzrok nećemo dalje analizirati jer je njegov status danas gotovo na nivou aksioma.
[2] Pošto ćemo se u tekstu prevashodno baviti kulturom, beda nezavisne scene se čini prigodnijim nazivom od onog koji Pančić upotrebljava (beda nevladinog sektora) verovatno aludirajući na situacionistički pamflet Mustafe Kajatija iz 1966. – u pitanju je proglas Beda studentskog života (http://studentskeborbe.files.wordpress.com/2011/10/beda-studentskog-zivota.pdf )
[3] Ovakvo (uglavnom vrednosno) pozicioniranje rezervisano je maltene isključivo za odnos Prva/Druga Srbija, ali gotovo da ne postoji unutar bilo koje od njih.
[4] Prema istraživanju javnog mnjenja koje sproveo CESid 2009. godine, nešto manje od polovine anketiranih građana ima malo ili nimalo poverenja u NVO (izvor http://www.bti-project.org/laendergutachten/ecse/srb/2012/#chap4)
