Muzej detinjstva / Istorija = Polovna budućnost
Izložba Muzeja detinjstva otvorena je 18. decembra u Muzeju istorije Jugoslavije i trajaće do 12. januara 2014. Autori izložbe su savremeni umetnik i kolekcionar Vladimir Perić i istoričarka umetnosti/kustoskinja Milica Stojanov.
Istorija = polovna budućnost
Sistem iskustava, emocija, praksi, materijalizovan je u različitim formama koje postaju svedočanstva određene „stvarnosti“, a njihov izgled, (ne)očuvanost, celovitost/fragmentarnost, postaju formativni elementi u procesu oblikovanja istorijskih narativa, pamćenja, identiteta, kako na individualnom, tako i na kolektivnom nivou. Od trenutka nastajanja predmeta, materijal započinje i proces propadanja, a njegovo trajanje utiče na kapacitet predmeta da preživi i učestvuje u vremenu, kao sredstvo na osnovu koga se u aktuelnom kontekstu tumači prošlost ili dešifruje budućnost. Predmeti stvoreni za neki budući kontekst, imali su određenu upotrebnu vrednost, a onda su vlasnici izgubili interesovanje za njih, ili su nestali. Potom ti upotrebljeni, polovni predmeti borave u nekoj sredini čekajući da postanu deo istorije ili da budu potpuno zaboravljeni.
Biramo našu prošlost u svetlu onoga što hoćemo da ostavimo za budućnost
Ne postoje sredstva za stvaranje trajnog, niti sredstva za sveobuhvatno i celovito viđenje i tumačenje. Prošlost je prepuna „nađenih predmeta”, na osnovu kojih stvaramo istoriju. Proces biranja predmeta, odbacivanje „nepoželjnih nalaza“, kako bi se konstruisali identiteti i narativi utemeljeni u društvenom iskustvu, govori da se istorija kontinuirano sastavlja i prepravlja od fragmenata prošlosti. Predmeti cirkulišu kroz vreme u različitim izdanjima, ne samo na nivou materijalnog, već i na nivou svog kulturnog značenja. Oni se rekontekstualizuju, od toga da im se potpuno intenzivira značaj i vrednost, do potpune društvene marginalizacije, kada govorimo o njihovom učešću u izgradnji identiteta, pamćenja, istorije. I tako je ne samo sa predmetima, već i sa društvenim strukturama i fenomenima, poput institucija, fabrika, praksi, koje često nestaju onda kada se iz prostora sećanja izgubi znanje o njima, potpomognuto raznim istorijskim okolnostima.
Na ovoj izložbi kroz četiri sadržajne grupe predmeta iz kolekcije Muzeja detinjstva, odnosno četiri segmenta (fotografija, predmet, video, zvuk), ukazujemo na promenljivo polje izgradnje istorije, različita čitanja prošlosti, kao i propadljivost materijalne kulture odnosno raznih predmeta, dokumenata određene „stvarnosti“, koje vreme i razne okolnosti pretvaraju u istoriju ili u zaborav.
Kada je fotografija instrument saznavanja, ona nam omogućava da gradimo individualnu i kolektivnu istoriju na osnovu značajnih pojedinosti, osvetljenim na trenutak, sa namerom da zabeleže i fiksiraju određenu situaciju, identitet, emociju za budućnost. Međutim, čin fotografisanja pretvara prošlost fiksiranu za budućnost u potrošni, fragilni predmet izložen procesu propadanja od momenta svog nastanka. Bez obzira na oštećenja, fotografija za vlasnika ima vrednost uspomene. Kada vlasnik nestane, fotografija se odbacuje, a njena vrednost dokumenta s obzirom na oštećenja, gubi na značaju. U ovom slučaju, nova vizuelna odlika budi interesovanje i oštećenja postaju podsticaj za sakupljanje i izvlačenje iz anonimnosti, te „biografija“ predmeta i njegovo učešće u društvenom kontekstu u potpunosti se menja. Reprodukovane fotografije na zidu, gotovo nadrealistički sažimaju različite fragmente prošlosti u uređeni niz gde je kohezivni element osim motiva dece, upravo oštećenost fotografija i svih narativa koje ona nosi. Nastala oštećenja neminovno menjaju našu percepciju prikazanog, a prirodna degradacija materijala koja ne bira učesnike fotografija, ukazuje na to da je sve izloženo neumitnom procesu propadanja – materijal, identiteti, ideje, značenja.
Publika na monitoru može pogledati i poleđine fotografija. Na njihovo izlaganje nas je navela fotografija dečaka i devojčice koji se drže za ruku, a na čijoj poleđini se nalazi natpis „Imala sam tri godine 1957.“. Detalji lične istorije, posvete, uspomene, dečji rukopisi i crteži, daju intiman karakter ovim svedočanstvima prošlosti i nove slojeve informacija.
Izložene igračke sa likom Paje Patka proizvedene su u jugoslovenskoj fabrici “Biserka“ iz Zagreba, koja je počela sa radom 1956. godine. Prema našim saznanjima, fabrika „Biserka“ nije proizvodila više od devet modela igračaka sa likom Paje Patka, koliko ih je i u kolekciji Muzeja detinjstva. Figure su izrađivane najpre tehnikom livene gume iz dvodelnog kalupa, a potom je, početkom sedamdesetih godina, uvedena tehnika ekspandovane gume. Neki od modela su veoma retki, kao što je Paja Patak za ruku ili prvi Paja Patak u nizu figura od ekspandovane gume, koje je Perić video samo jednom u toku svoje višedecenijske potrage na „buvljim pijacama“.
Igračke sa likom Paje Patka, izvučene iz svoje anonimnosti, posredstvom zemunske i beogradske „buvlje pijace“, svedočanstva su individualnih detinjstava, ali i šireg društvenog konteksta, gde postaju simboli, evocirajući elementi ne samo individualne, već i kolektivne istorije, memorije, nostalgije, identiteta.
Fabrika „Biserka“ je među nekoliko jugoslovenskih fabrika igračaka, jedina imala licencu za proizvodnju igračaka sa likovima junaka „Volt Dizni“. Prisustvo Diznijevih likova u okviru jugoslovenske izdavačke prakse, filma, popularne kulture je, kao i recepcija drugih globalnih kulturnih uticaja, variralo u odnosu na šire društvenopolitičke odnose.
Instalacija „San Baje Patka“ ima jednu duhovitu i pomalo subverzivnu konotaciju. Pedeset igračaka sa likom Paje Patka iz 1964. godine, Diznijevog junaka u mornarskoj uniformi, potopljeno je u vodu. Volt Dizni je izjavio da je u okviru družine njegovih junaka, Paja Patak „problematično dete“ koje uvek postoji u velikim porodicama. Iza likova Volta Diznija ne stoje uvek jednostavne, dečje priče, pa su oni tumačeni u mnogim sociološkim i kulturološkim studijama kao instrumenti političke propagande i edukativni materijal za odraslu publiku. Lik Paje Patka je prepoznatljiv po konstantnim frustracijama i buntovnom ponašanju, a lik Baje Patka namerno uvodimo u naslov kako bismo se osvrnuli na konflikt ove dve tipologije. Naime, autor Baje Patka, Karl Barks, poznat je po svojim satiričnim observacijama tadašnjeg američkog društva, modernosti, konzumerizma, pohlepe za finansijskom moći, oličenim u liku Baje Patka. Instalacija se čita kao komentar na sociopolitičke realnosti u savremenom društvenom kontekstu, na odnos snaga i moći, kao i na stavove ljudi koji se (ne)ispoljavaju, očekuju i različito tumače.
Ovakva umetnička intervencija doprinosi propadanju materijala igračke, a ipak ona ne bila nikada ni prikupljena u ovom broju da nije bilo potrebe za njom kao materijalom za izgradnju umetničkog dela. Tako Muzej detinjstva u ovoj situaciji nanosi oštećenja na predmetu u aktuelnom kontekstu ali je ujedno i inicijator sakupljanja i njihovog izvlačenja iz anonimnosti. Sakupljene igračke sa likom Paje Patka, kojih ima više od šest stotina u kolekciji Muzeja detinjstva, stvaraju jednu novu „fiktivnu“ istoriju, sačinjenu od brojnih fragmenata individualnih detinjstava i sudbina njihovih vlasnika, objedinjujući razne narative prošlog i sadašnjeg konteksta, univerzalnog i specifičnog, ličnog i kolektivnog.
U trećem segmentu, publika može pogledati u digitalnoj verziji, tri odabrana spomenara iz kolekcije Muzeja detinjstva, iz perioda Kraljevine i FNR Jugoslavije. Spomenar kao jezik uspomena, osećanja i deljenja otkriva intimnost, relacije i komunikaciju pojedinaca, otkriva kvalitet osoba koje pišu i o kojima se piše, kao i vrstu i intenzitet njihovog odnosa. Spomenar postaje važno sredstvo za introspekciju, ne samo vlasnika, već i posmatrača, koji promišlja i definiše sebe kroz interakciju sa drugim ljudima.
Spomenar kao jezik pisane reči, koja nikad nije nameravana da bude objavljena i predstavljena javno, daje uvid u važan aspekt memorije, a to je njena poetika u okviru intimnog, emotivnog, individualnog konteksta. Ova pisana reč ima kapacitet da svojim pristupom, jezikom, intenzitetom i emocijom osvetli identitete ljudi, njihovu potrebu da ostavljaju trag za budućnost, kao i način na koji to čine.
Kada pisana reč zahteva materijalizaciju u formi sredstva za pisanje, načina njihovog apliciranja i materijala na kome se beleži, neminovno se upliće i aspekt gubitka informacija zbog ograničenog trajanja fragilnog materijala. Video instalacija „U zaborav”, sa izdvojenim detaljem iz spomenara, koji sve više bledi od prvog ka poslednjem monitoru, aludira na propadanje materijala, a samim tim i gubitak svih informacija koje on nosi. I ne samo bleđenje raznih podataka, uspomena i sećanja, već aludira i na iščezavanje ovakve prakse deljenja među ljudima. Pomeranje težišta ka drugim vrstama tehnologije i promena društvenog konteksta, u potpunosti marginalizuje ovakvu formu i praksu deljenja među pojedincima, dajući joj status svedočanstva davno prošlog vremena i iskustva. Prostor za deljenje pomera se u virtuelne okvire, pristupačne preko raznih formi aparata i ekrana.
Poslednji segment je zvuk u okviru koga je interpretirana muzika za decu, stvorena 1964. godine, odnosno singl „Pjevajmo djeco“, izdavača „Jugoton“ iz Zagreba. U ovom segmentu je umetnička intervencija otišla najdalje kako bismo naglasili propadanje materijala i često potpuni gubitak informacija i svih značenja koje stoje iza materijalnog, a samim tim onda i potpuni gubitak vrednosti predmeta kao dokumenta određene „stvarnosti“ i kao elementa za izgradnju određenog istorijskog narativa. Posetilac ne može čuti muziku sa gramofonske ploče u izvornoj verziji, već samo kontinuirano „pucketanje“ dobijeno namernim grebanjem vinila.
U okviru aktuelne izložbe, ovo je bila odabrana „polovna budućnost“, odnosno upotrebljeni, odbačeni predmeti, kao i njihove priče i značenja, akumulirane tokom istorije njihovog postojanja, od izvornog konteksta, do “buvljih pijaca”. Njima je u okviru Muzeja detinjstva data važnost dokumenta za izgradnju određenog istorijskog narativa. Taj narativ nije uvek striktno rekonstruisan iz muzeološke pozicije i potrebe da verno prenesemo izvorni kontekst, već muzeološki i umetnički pristup funkcionišu u simbiozi, gde su važne informacije iz autentičnog konteksta, ali je važna i vrednost predmeta kao materijala za izgradnju umetničkog dela. Umetnička kontekstualizacija daje različita čitanja predmeta, a njihovo transponovanje u polje umetničkog često „depersonalizuje“ predmet kao svedočanstvo, dajući mu vrednost strukturalnog elementa u okviru celine, kroz koju iskazujemo vlastita razmišljanja o prošlom, aktuelnom, budućem kontekstu.
muzejdetinjstva.rs / info@muzejdetinjstva.rs
www.vladimirperic.rs / vlad@vladimirperic.rs / milica@vladimirperic.rs
–
