Bill Viola u Parizu
Retprospektiva radova američkog umetnika Billa Viole otvorena je u Grand Palais u Parizu. U istoriji Francuskih nacionalnih galerija ovo je prva izložba posvećena isključivo video radovima i obuhvata 20 dela ostvarenih tokom skoro četrdeset godina (1977-2013) umetnikove karijere.
Radovi su raspoređeni na prostoru površine 3000 m2 u niz velikih, zamračenih prostorija. Iako je izložba retrospektivna, radovi nisu hronološki rapoređeni već su podeljeni u tri tematske celine od kojih svaka postavlja jedno od tri ključna pitanja: Ko sam ja?, Gde sam ja?, i Gde idem?. Izložba je zasnovana na motivu putovanja. Neki od radova su prikazani na ekranima većih i manjih dimenzija, samostalno, u vidu diptiha ili triptiha, neki na malim LCD ekranima i monitorima, dok su neki predstavljeni u vidu projekcije na zidu. Radovi variraju u dužini od nekoliko minuta do nekoliko sati, nastojeći da “izvajaju vreme”.
U predizložbenom periodu realizacije ove izložbe Kira Perov, Violina supruga i partner od 1978. godine, ujedno i izvršni direktor Bill Viola studija, bila je u direktnom kontaktu sa Jerome Neutres, organizatorom i predstavnikom Grand Palais, ali i sa arhitektama, majstorima i ostalim osobljem koji su tri meseca radili na ostvarivanju preduslova za zvanično predstavljanje radova publici. Tehničko osoblje pobrinulo se da sva tehnička oprema bude sakrivena od očiju publike.
Bill Viola svoj stvaralački izraz razvija u kontekstu bliskom eksperimentalnom filmu, FLUXUS pokretu, avangardnoj muzici, umetnosti performansa i postmodernog plesa. 70-ih godina, kada dolazi u kontakt sa prvom kamerom, Viola započinje svoju umetnost videa, kao što je i navedeno u katalogu izložbe: „Ja sam rođen u isto vreme kad i video. Odrasli smo zajedno”.
Fokusirajući se kako na intimna, tako i na univerzalna iskustva, umetnik izražava emocionalna i spiritualna putovanja kroz velike metafizičke teme kao što su život, smrt, transformacija, preobraženje, vreme, prostor. Koristeći unutrašnji jezik subjektivnih misli i kolektivnih sećanja, njegovi radovi komuniciraju sa brojnom publikom, koja radove doživljava ili direktno ili asocijativno na osnovu svog ličnog, intimnog iskustva i spoznaje. Bill Viola koristi video, ali referira na likovne rezultate renesansnih umetnika od pre više vekova. Na nivou pojavnosti pigmenti svoju zamenu nalaze u pikselima, dok se na nivou sredstva izraza umesto četkica koristi kamera. Svetlost i strast na licima, uspenje, suze Madone, sveprisutni su, ali u reinterpretiranoj formi slika u pokretu, snimljenih usporeno, što istovremeno predstavlja glavno obeležje njegovih radova. Video je medijum koji omogućava usporavanje vremena odnosno relativizaciju ljudskog temporalnog iskustva. Usporavanjem slike omogućena nam je duhovna i mentalna senzacija. Senzorne igre usporavanja vremena, suspendovanja, stanja mirovanja, sa pauzama i preklapanjima, stvaraju intiman splet okolnosti pri kojima gledalac biva naveden na iskustvo blisko meditaciji. Gledalac se prvenstveno ustremljuje na trenutak početka rada da bi, prepoznajući i prolazeći kroz višeslojnu prirodu dela, stigao do značenjskog centra odnosno do same suštine rada. U vremenu leži tajna otkrivanja misterije Violinih radova.
Viola izdvaja nekoliko važnih događaja koji su snažno uticali na promenu njegovog razmišljanja i rada. Prvi, kojeg se već nekoliko puta doticao u svojim mnogobrojnim predavanjima i intervjuima, tiče se njegovog iskustva kao šestogodišnjaka kada se, boraveći na odmoru sa porodicom, umalo udavio u jezeru. On smatra da je ovo iskustvo u velikoj meri uticalo na njegovu delatnost i samo postojanje u umetničkom svetu. Viola opisuje ono što je doživeo u trenucima utapanja. Naime, nije osetio nikakav strah i u trenucima doticanja dna jezera ukazale su mu se najlepše slike ikada: svetlost i raj, kojih se i danas seća. Ova trauma je najevidentnije uticala na njegove najkasnije radove kao što je „The Dreamers” (2013) u kojima na nekoliko pravougaonih, vertikalno postavljenih ekrana prikazuje osobe različitih polova i starosnih dobi kako spavaju pod vodom. Voda je prisutna u najvećem broju njegovih radova: tela uronjena u vodu, figure snimljene u svojoj refleksiji, skok u vodu, pljusak, poplave. Ovo iskustvo je primetno i na početku njegove karijere u radu „The Reflecting Pool” (1977-1979) postavljenog na samom početku izložbe. Ovaj rad je nastao u periodu od dve godine i zasniva se na temama rođenja, krštenja, prolaznosti i sećanja. “The Reflecting Pool” je delo koje remeti i umiruje podsvest, a da nismo nužno svesni tog čina. Kao i svi radovi, ni ovaj ne daje odgovor na postavljena pitanja, jer kako Viola smatra, nema odgovora na pitanja o rođenju i smrti. Oni su osuđeni da budu doživljeni, mogu biti razmatrani i istraživani, ali nikada konačno rešeni.
Drugo iskustvo je smrt njegovih roditelja 90-ih godina koja fundamentalno menja njegov rad. Tada nastaje niz radova, od kojih je na sadašnjoj izložbi predstavljen „Man Searching for Immortality/Woman Searching for Eternity” (2013). Teme vremena i prolaznosti su sastavni deo ove projekcije sa naglašenom krhkošću ljudskog života. Ovo delo je predstavljeno kao diptih projektovan na vertikalno postavljene ploče crnog granita na kojima su prikazani muškarac i žena kako svetlećom baterijom istražuju svoja naga tela. Estetski, svetla tela su u drastičnom kontrastu u odnosu na crni granit i podsećaju na Direrov rad „Adam i Eva” koji takođe obuhvata slične teme smrtnosti i humanosti.
Osim toga, Viola ističe da su boravci u Japanu, Sahari, Tunisu, Baliju, Javi, Indiji, i petomesečno putovanje jugozapadnom Amerikom provedeno u snimanju pustinje sa različitim specijalnim kamerama ostavili traga u njegovim radovima.
Izložba obuhvata mnoga poznata dela kao što su „Catherine’s Room” (2001) – serija od pet malih televizijskih ekrana koji prikazuju svakodnevne jednostavne poslove žena: šivenje, čitanje, pisanje. U svakoj prostoriji može se videti prozor i grana drveta koje se menja u zavisnosti od doba dana i sezone. „The Sleep of Reason” (1988) – video rad omaž Gojinom delu „The Sleep of Reason Produces Monsters” – u kome se bljeskovi čovekovih noćnih mora projektuju na zidove prostorije koja predstavlja sobu u kojoj se nalaze jedna komoda, lampa, televizor, digitalni sat i vaza sa veštačkim ružama. Takođe je izložen rad „Fire Woman” (2005) u kojem ženska silueta stoji ispred zida vatre. Prema katalogu, to je slika koja se javlja u oku „čoveka u trenutku smrti”. „The Quintet of the Astonished” (2000) podseća na slike Karavađa (Caravaggio) u kojima pet osoba veoma usporeno komuniciraju.
Više od istorijskog pregleda Violinih radova, ovo je duga seansa meditacije. Izložba se može pogledati do 21. jula 2014.
.
