Antoine Neufmars / Gen Z, Searching for Beauty
Nakon Katye Granove gost Beograda u okviru rezidencijalnog boravka u organizaciji Beo_Project-a je Antoine Neufmars iz Pariza. Antoine je izložbom “Gen Z – Searching for Beauty” započeo dugoročan projekat koji za cilj ima potragu za mladošću i lepotom. Glavno pitanje koje umetnik postavlja je kako istražiti i opisati mladu generaciju, njenu lepotu i identitet. Izložba je trajala od 18. do 24. avgusta u Magacinu i sastojala se od portretnih fotografija i transkripta razgovora.
Došli ste u potragu za mladošću i lepotom. Veoma zanimljiv zadatak.
Da, zato sam došao u Beograd. Projekat je počeo tako što sam bio pomalo zbunjen i imao sam pomešana osećanja o tome kako ljudi nazivaju ovu generaciju. Pri opisivanju generacije često se koriste termini kao što su “sebična”, “autocentrična”, “konzumeristička”, “apolitična”, “neaktivistička”, “neuključena” i drugi. To je ono što se čuje u medijima. Ovim rečima su starije generacije opisivale mlađe. Nisu mi se dopali ovi termini, pomislio sam da postoji lepota, nada i druga terminologija koja bi mogla da se upotrebi. Tako je formulisano pitanje i tako sam započeo istraživanje.
U nazivu izložbe se pominje generacija Z.
To je naziv te generacije koju istražujem. Postoji generacija Y, pre toga generacija X. Postoji još dosta naziva prethodnih generacija kao npr. Silent Generation. Mene zanima generacija Z, a to je generacija rođena od 1995. na dalje.
Šta će doći posle Z, to je poslednje slovo u alfabetu?
Ne znam, možda generacija Zero, nula. Sociolozi nisu to predvideli izgleda.
Kakvi su vaši utisci o generaciji Z u Beogradu?
Beograd je bio srećna okolnost, nisam to planirao, ali sam video otvoreni poziv za rezidencijalni boravak. Ovo je dobar način da počnem istraživanje i projekat. Ono što mogu da kažem za sada su više impresije nego neki sociološki presek. To i nije moja pozicija, jer nisam sociolog, mada je volim. Čini mi se da snaga ovog grada i zemlje leži u ljudima. Ovde sam osetio vibrantnu energiju od strane osoba koje sam sreo, sa kojima sam razgovarao i koje sam intervjuisao i fotografisao. Osećao sam snagu koja može da promeni uobičajeno viđenje ove zemlje na Zapadu. Ljudi misle da je ovde i dalje neko ratno stanje. Pošto ne pratim medije, lično nisam imao taj utisak. Prišao sam projektu i ljudima dosta naivno, želeo sam da izbegnem predubeđenja i predrasude. Mislim da se to reflektuje u mojim razgovorima i pitanjima koje sam postavljao mladima. Cilj je bio da otljučam reakcije i probudim razmenu. Mislim da mladi nisu do kraja svesni svoje snage i da su i dalje u procesu otkrivanja ko su i šta ih definiše i koja je njihova pozicija.
Zato ste dosta pitali o aktivizmu i girl power-u?
Da, zapravo sam mogao da idem i dalje u tome. Imao sam kratko vreme, ali to jeste nešto što sam želeo da istažim. Veoma zanimljivo je što su girl power ideje odakle ja dolazim prvo vrlo popularne, a zatim i veoma poznate i često korišćene, na primer kao alat za odbranu ideja. Ovde je samo jedna osoba odgovorila na takvo pitanje na zapadnjački način. Kod ostalih ta fraza nije rezonirala. Devojke su bile pomalo zbunjene oko definicije i kao da su smatrale da devojke imaju moć (power) i da zbog toga nema razloga da se postavlja to pitanje. Najbolji aktivistički odgovor o ravnopravnosti žena i muškaraca je stigao od momka. Rekao je da je taj sistem muške glave kuće u srpskom društvu gotov i da je on za ravnopravnost polova. Najbolji girl power odgovor je stigao od muškarca, koji je pri tom fitnes trener.
Čini se da nije jasno zašto bi se to uopšte problematizovalo.
Tačno tako. To je utisak koji sam imao. Mada, kada bi uronili dublje u ovdašnju kulturu, koju tek počinjem da upoznajem, možda bi se pokazalo i nešto drugo.
Zanimljivo je da većina mladih ljudi odgovara da ne koristi Facebook i da su obazrivi povodom društvenih mreža. Nekoliko devojaka je odgovorilo da koristi SnapChat koji nije među popularnijim aplikacijama ovde.
Da, jedna devojka je odgovorila da koristi SnapChat baš zato što je malo upotrebljavan ovde. Oni su svesni tehnologije i moći komunikacije putem društvenih mreža, ali nisu zavedeni njima.
Jedna zanimljiva rečenica mi je privukla pažnju koja možda daje neku odrednicu povodom ove generacije. Mladić je rekao da oni znaju šta je to tehnologija, ali da se sećaju igranja fudbala u dvorištu. Pretpostavljam da će sledeća generacija nakon generacije Z još malo manje biti u fizičkom, a više u tehnološkom svetu.
Momak po imenu Bogdan koga sam intervjuisao na Tašmajdanu, koji želi da bude psihoterapeut i dobar je u analizi situacije, kaže da nove generacije dolaze sa tehnologijom utkanom u njihove navike. Kada sam pitao kako definišu svoju generaciju, većina je rekla da pravi distancu od svoje generacije i da upoređuju svoje okruženje sa novim ili prethodnim generacijama, balansiraju između prošlosti i budućnosti.
Kako je tekao rad na projektu? Da li ste lako prilazili ljudima i da li su oni želeli da učestvuju i budu fotografisani?
Da. Ipak, imao sam uvek nekoga uz sebe ko govori srpski. Mislim da je jezik prvi alat za intimnost, ona otključava i zato mi je bio potreban neko ko može da uspostavi prvi kontakt. To je bila velika pomoć i zahvaljujem Draganu (Strunjaš) na tome. Uvak sam prvo radio intervju, proveo neko vreme sa ispitanicima i izgradio poverenje, a tek onda sam ih fotografisao. Koristim film, ne digitalnu fotografiju. To usporava proces, ne mogu se fotografije odmah okačiti na društvene mreže i ljudi su svesni toga. Veoma mali procenat onih kojima sam prišao me je odbilo, možda pet procenata. Ostali su hteli da učestvuju i to veoma rado. Kao što sam rekao, prilazim dosta otvoreno, naivno i bez predrasuda, samo želim da razgovaramo. Od Miloša, koji je rekao onu rečenicu o tehnologiji i igranju fudbala, sam dobio veoma lep mejl u kojem je napisao da je bio jako iznenađen i srećan kako sam preveo i portretisao njega i njegove prijatelje u tom momentu. Rekao je da sam ih iskreno predstavio onakvima kakvi oni jesu i to je ispao dosta dugačak intervju.
Da li su ispitanici došli na otvaranje?
Da, neki su došli, neki će doći tokom trajanja izložbe. Oni koji su došli su bili dirnuti zato što su osetili da su portretisani onakvima kakvi jesu. To je upravo ono što sam želeo da uradim, da zabeležim i otkrijem kakvi mladi stvarno jesu.
Projekat se nastavlja?
Moj prvi korak je Beograd, a projekat će se nastaviti u drugim gradovima, u Parizu, Briselu, Londonu i Njujorku. Sada pominjemo svetske centre, ali trebalo bi istražiti ovo pitanje i u manjim sredinama. Tako bi se stekla šira slika o mladosti. Videćemo kako će se projekat razvijati.
_____________
Antoine Neufmars živi i radi u Parizu i Briselu. Njegov rad je najviše fokusiran na vizuelnu i izvođačke umetnosti. Kao performer radio je sa mnogim svetski priznatim rediteljima i kućama kao što su Warlikowksi, Koohestani, Olivier Dubois and Paris National Opera. Sa Salvatorem Calcagnom je osnovao svoju komapniju Garçon Garçon koja je multidisciplinarna platforma putem koje zajedno sprovode umetnička istraživanja i promovišu svoju umetnost. Neufmar koristi fotografiju portreta kako bi istražio i pokazao nesvakidašnjosti.
http://antoineneufmars.tumblr.com/
