Anahronizam avangarde i/ili anahronizam slobode (?!)
Povodom manifestacije Vek avangarde 1916-2016
U Kulturnom centru Beograda tokom 2016. godine, od februara do septembra, trajala je manifestacija Vek avangarde, posvećena stogodišnjici dadaizma. Jednom mesečno su organizovana predavanja, performansi, filmske projekcije, koncerti i slične aktivnosti kojima se želela skrenuti pažnja javnosti na veoma značajnu ulogu ne samo Dade već avangardnih pokreta uopšte u umetnosti i društvu prošlog veka. Na tribinama su obrađivane različite teme: od Marsela Dišana preko eha nadrealizma, ruskog avangardnog eksperimenta i borbe “sadržine” i forme, Marinetija i futurizma, avangardi i politika ljubavi, žena jugoavangarde, antiumetnosti i institucija i dr.
Predavanja su držali brojni i svakako elokventni predavači i predavačice iz oblasti književnosti, filma, likovne umetnosti, ali su neka bitna pitanja ipak izostala. Fokus programa je više bio na avangardi u svom vremenu a manje na konsekvencama koje ona povlači za sobom u našem vremenu.
Neka od pitanja koja bi se mogla postaviti su sledeća: Da li danas od dade ili avangarde baštinimo autentični duh pobune ili tek neke njene onovremene forme, poput asamblaža, fotomontaža, nove tipografije itd; u kakvom su odnosu dadaistički i savremeni nihilizam i apsurd; kako unekoliko apologetski odnos avangarde prema tehnici i tehnologiji izgleda spram sveprisutnosti tehnologije danas?
Sada znamo da je za umetnost od početka do sredine minulog veka bilo specifično to što se manje bavila konstatacijama a više uzurpacijama društvenih činjenica svoga doba. Pre i posle tog perioda umetnost je bila i ponovo se vratila u istu ravan sa svojim sociopolitičkim miljeom. To znači da se umetnost posmatra kao oblast koja zavisi direktno od svog društveno-političkog konteksta a tek indirektno od namera umetnika. U vremenima koja su prethodila modernizmu, umetnost je imala ceremonijalnu i reprezentativnu društvenu funkciju. Danas pak niko ne može pobrojati sve njene uloge, zbog čega joj se, ne bez ironije, često odriče svaka funkcionalnost. Ipak u oba slučaja umetnici ili svesno tragaju za društveno prihvatljivom, adekvatnom reprodukcijom stvarnosti ili nemaju načina da je izbegnu.
Suprotno od toga, umetnici avangarde i modernizma nisu sebe smeštali na zajedničku platformu sa sopstvenim okruženjem; nisu se smatrali sledbenicima niti dužnicima zatečenog konteksta već onima koji mu prethode. Ali ako je modernizam zahtevao umetnost oslobođenu od ondašnjih predstavljačkih konvencija tj. slobodu u umetnosti, avangarde su zahtevale slobodu kao umetnost.
Pri tome je kod modernističkih pravaca autonomija medija često bila od prvorazredne važnosti dok su se avangardni pokreti zalagali za autonomiju pojedinca i njegovo pravo na sopstvenu umetnost. Najdosledniji u tome su bili dadaisti. Pripadnici dadaističkog pokreta nisu želeli umetnost koja mirno kohabitira sa društvom. Umesto toga, oni su insistirali na veselom čak egzaltiranom preziru prema malograđanskom uskusu koji je preferirao samo proverene vrednosti, opšta mesta, spomenike sterilnog duha, licemerje i slično. Za iskazivanje svoga bunta koristili su se svim onim praksama i materijalima koji su u očima vladajuće kulture bili sumnjivi poput vodvilja, prerušavanja, igara reči, dekonstrukcije smisla reči, pronađenih objekata itd. Bilo koji materijalni, idejni ili performativni element koji je makar na kratko mogao da provocira svojom neprikladnošću, (raskriljujući značenja koja kao najčešće trivijalan predmet/čin ’’nije imao”) mogao je biti upotrebljen. Vladalo je uverenje da se slobodna umetnost može predstaviti samo pomoću takozvanih neumetničkih sredstava i postupaka.
U međuvremenu, umetnost dvadesetog veka je apsorbovala sva nekadašnja neumetnička sredstva i materijale. Takođe nakon avangarde, neoavangarde, postmodernizma, sloboda u umetnosti je semantički devalviran i neinspirativan truizam, često u meri u kojoj je finansijski isplativ. Nema više avangardističke transgresije jer u umetnosti više nema ni granica. Reklo bi se da je slobodarski projekat dvadesetovekovne umetnosti bio tako delotvoran da je sa ograničenjima ukinuo i slobodu. Ostala su svedočanstva i dokumenti pomenute transgresije, koja se ponovnim izlaganjem/izvođenjem, pukim ponavljanjem metoda i tehnika avangarde, pretvaraju u auratičke objekte – čiju hinjenu nedodirljivost su avangardisti pokušali da savladaju. U obliku fotodokumentacije, snimaka izvođenja, vizuelnog materijala, publici se izgleda manje nude nekakvi efemerni tragovi postojanja određenih umetničkih tendencija a više uzorci (umetničke) slobode, zarobljeni u tim arheološkim ostacima.
Uobičajeno je stanovište prema kome se dadistički nihilizam tumači kao neposredna reakcija na Prvi svetski rat. Devetnaestovekovni društveni poredak je nestao u kovitlacu rata ili je njime bio duboko kompromitovan. Zgađeni ratom kao i visokoparnošću pređašnje politike, morala, umetnosti i sl., dadisti iz kabarea Volter su usvojili negativistički stav prema socijalnom konformizmu te ’’remek-delima od trajne vrednosti”. Kulturalne konvencije su odbacivali en bloc, služeći se parodijom, groteskom, apsurdom, paradoksom, bivajući svesno naivni u svoj prividnoj beskrupuloznosti. U karnevalskom maniru, na groblju počivše epohe, naoružani isključivo svojom sadašnjošću, oni su negirali i prošlost i budućnost (no kako se docnije ispostavilo, time su zapravo uzeli meru budućnosti). Dadaisti jednostavno nisu pristajali na ono što su smatrali sitničavim dihotomijama komičkog i sublimnog, visokog i niskog, lepog i ružnog, vrline i poroka, sakralnog i profanog. Kako je celokupna socijalna sfera bila zagušena takvim intelektualno i estetski potrošenim distinkcijama, oni su želeli da se otarase tog bagaža. Zbog toga je dadin nihilizam vid ekskluzivističke nepomirljivosti i ludičkog samopregora najrevolucionarnijeg dela ondašnjeg evropskog društva.
Međutim postepeno se učinkovitost takve strategije smanjivala i gotovo nestala. Ovovremena nihilistička društvena klima nije posledica bunta niti egzistencijalno angažovanog pristupa životu kao umetnosti. Čini mi se da je upravo suprotno: poricanje ili neposedovanje bilo kakvih ubeđenja omogućava mentalnu udobnost ili konformizam pod maskom svestranosti.
Besmisao ili apsurd više ne predstavljaju subverziju dominantnih vrednosti već pre bestidnu ad hoc zamenu za iste. Čak i one koji se zadovoljavaju nekim davno dostignutim (pa ponovo upitnim) slobodama liberalističkog poretka odnosno davno osporenim (pa ponovo prizvanim) konzervativnim politikama, neretko smatraju utopistima. Pravih (umetnika/ca) utopista danas ima jako malo – ne samo da nemamo vremena za budućnost već nas i prošlost prevazilazi svojim naizgled nerešivim pitanjima identiteta. Iz tog razloga obitavamo u prinudnoj i večnoj sadašnjosti, neumornoj u svojoj indiferentnosti.
Tehnologija prve polovine prošlog veka je za avangardu bila neka vrsta trojanskog konja novog duha. Automobili, avioni, radio i drugi aparati za njih predstavljaju simbole novog doba, samim tim što se ne uklapaju ni u kakvu prethodno postojeću ikonografiju. Brzina, kinetičnost, samodovoljna ekspresivnost, konkretna i trenutačna efektivnost nasuprot recimo lesingovskog, sublimativnog plodonosnog trenutka, jesu neke od karakteristika tadašnje tehnike koje imponuju avangardi.
Na drugoj strani stajala je stereotipizirana buržoaska kultura, zasnovana na vekovnom variranju antičkih i judeohrićanskih obrazaca. Između ostalog, ona se oslanjala na neubedljivu kontemplativnost, pretenciozne alegorije, fetišizaciju umetnina, istorijsku pedanteriju, morfološku i žanrovsku tipizaciju i tako dalje. Plesnivom dekorumu stare kulture avangardisti su suprotstavili vitalizam mašinske civilizacije kao nove kulture. Otud u njihovoj poeziji i (proto)performansima ima mnogo onomatopeja tehničkog porekla tj. zvukova koje proizvode mašine. Prepoznavši u automatu varijantu Rusoovog ’’plemenitog divljaka”, avangardisti su nastojali da sebi približe tu paradoksalnu izvornost i autentičnost, nastalu nakon vekova tobožnje intelektualne i psihosocijalne sofistikacije. Kao primer može poslužiti automatsko pisanje kod nadrealista. U nadrealističkoj imaginaciji, nesvesno i automatsko su mogli biti sinonimi, budući da su oba pojma zastupala svež, neiskorišćen, predrasudama nekontaminiran humanistički potencijal, ljudskost neoslabljenu ustupcima disciplinarnom društvenom protokolu.
U naše doba pak tehnologija je izgubila sve moderne prerogative; ona nije novum, društveni korektiv ili drugost kulturnog kanona. Zahvaljujući svojoj suptilnosti, savremena tehnologija sve manje biva spoljašnja proteza a sve više suštinska komponenta ili koordinata svakodnevnog života ljudi u dvadeset prvom veku. Ona polako prestaje da se otelovljuje jer se hardver smanjuje i nestaje u korist softvera. Kako tehnologija postaje prisutnija i delotvornija tako gubi čuvstveni ili estetski karakter. Bez obzira na to, pojedini umetnici u saradnji sa naučnicima rade na simbiotičkom povezivanju organskih i neorganskih aspekata materije. Stoga je zamislivo da će, u neko bliže ili dalje vreme, doći do izjednačenja ontološkog statusa biologije i tehnologije.
Nekada emancipatorski status tehnike sada je u najmanju ruku veoma dvosmislen. Izvesno je da se ona za nas ne pojavljuje toliko u obliku mašine to jest pojedinačnog entiteta, koliko u vidu mreže ili rizomskog grananja bez početka i kraja. Mašini se moglo pozajmiti lice, uslovno rečeno, u beskompromisnoj, (ne)uspešnoj, antinostalgičarskoj potrazi za novim čovekom. Ali mreža nije podložna personifikaciji. Nemamo na čemu da projektujemo i razvijamo vlastite fantazije i želje, s obzirom da nas posve okružuje tek apstraktni koloplet impulsa.
No možemo oslobođeni (?) sopstva, početi da ličimo na pomenutu strukturu čija efikasnost uveliko potire značenje…
Razume se, ovde se ne završavaju pitanja i nedoumice. Sloboda kao umetnost još uvek nije iscrpljena ni institucionalizovana. Potrebno nam je više lucidnosti nego pre stotinak godina, ne bi li smo se uhvatili u koštac sa kurentnim, mnogobrojnim pokušajima bagatelizacije i ’’uviđavne” neutralizacije slobode stvaralaštva.
