Aleksandar Leka Mladenović / Pank arheologija
Aleksandar Leka Mladenović
Pank arheologija, poslednje poglavlje
Prodajna galerija “Beograd”
29/10 – 17/10/2016
Prenosimo prateći tekst A. M. Leke:
Izložio sam osam slika većeg formata nastalih u poslednje dve godine. Tematski, ove sintetičke mrtve prirode, ciklus slika sa motivom uvećanih bedževa, oslanja se na predmet mog umetničkog istraživanja u poslednoj deceniji-pank kao fenomen kulture mladih, subkulturni stil i pravac popularne muzike. Problematika ove serije radova je dijalektički odnos oprečnih kvaliteta Istog – dragocenog i bezvrednog, prolaznog i večnog, lepote i odbojnosti, komunikativnosti i hermetičnosti. Moja opčinjenost umetnošću traje skoro isto toliko dugo koliko i interes za zvučno i vizuelno u panku: od 1977, kursa grafike, odnosno fascinacije energijom i dizajnom panka krajem 1978. Spoznaja panka je u mom slučaju dovela do direktnog muzičkog preobražaja sa pop senzibiliteta Abe i Bitlsa na nihilizam Seks Pistolsa. Posebno mesto zauzima fascinacija privlačnom pank estetikom mode i grafičkim dizajnom panka, a naročito umetnošću pank bedža, „uranijumski“ jake grafičke poruke odštampane u jednom do tri štamparska prolaza na papiriću prečnika 2 i po santimetra.
Bedževe sam krajem 1970-ih poručivao iz Londona, od Better Badges (Bolji bedževi, op. aut) [i], male anarhične garažne manufakture ali istovremeno najpoznatijeg proizvodjača pank bedževa i fanzina[ii]. U medijskom smislu proročki slogan Džolija MekFaja (Joly MacFie), vlasnika Better Badges, bio je “slika kao virus”, kojom je upućivao na propagandnu moć ove minijaturne grafičke forme. Pank bedž je u pank univerzumu bio kao Direrova grafika u srednjem veku, štampana u tiražu od deset hiljada otisaka, a Better Badges pandan nirnberškoj pijaci sa koje su distribuirane grafike Albrehta Direra sa poučnim religijskim i moralnim porukama. Emocija, pank memorabilija, ikonografija memorije, fascinacija fenomenom štampe su ono što je i kontekst ove izložbe u širem smislu. Kako je pank krajnje kontradiktoran, osetio sam potrebu da bedž, lepi i jeftini proizvod, bezvredan po utrošenom materijalu ali dragocen po pomenutom medijskom i umetničkom smislu, ovekovečim u „buržoaskom“ umetničkom mediju-slici na platnu, slikanoj u maniru tromp-leja (trompe l’oeuil)[iii]. Svaka slika je poliptih malih celina i svojevrstan vremenski most izmedju perioda 1976-1979. i savremenog trenutka.
Sada je 2016. godina, četrdesetogodišnjica nastanka panka, jednog od najznačajnijih fenomena kulture 20. veka. Kratkotrajno, tokom 1976-e. pank je predstavljao potencijalnu klasnu borbu u društvenom, a reinkarnaciju Dade u umetničkom smislu.[iv] Posle pojave panka, ništa više nije bilo isto kao pre njega[v]. Smrtnu presudu panku ili po rečima Dika Hebdidža “ideološko vraćanje”subkulture u naručje vladajuće ideologije[vi], donela je simboličkim ukazom Kraljica Elizabeta II blagosiljavši ovaj jubilej i izložbu “Pank London”. U znak protesta protiv ove manifestacije i Kraljičinog skrnavljenja subkulture, kontroverznim činom, 26. novembra 2016. na tačno 40 godina od objavljivanja singla Seks Pistolsa “Anarhija u Velikom Kraljevstvu”, Džo Kore, poznati modni kreator[vii] i sin još čuvenijih roditelja, Malkolma MekLarena, menadžera pomenutih Pistolsa i jednog od ideologa panka i Dame Vivijan Vestvud, kreatorke, dvoje vlasnika butika Sex, a kasnije Seditionaires, iz koga je poteklo ono što danas prepoznajemo kao pank modu, javno će spaliti originalne dizajnerske pank kreacije svojih roditelja i pank memorabiliju u vrednosti od 5 miliona funti pred kapijom Bakingemske palate.[viii]
Dokumetaristika u kontekstu savremene vizuelne umetnosti, slikovno čuvanje objekta od zaborava, kao umetniku mi je vrlo privlačna. U epohi vladavine spektakla i optičkog terora, koje su predvideli teoretičar Gi Debor u delu „Društvo spektakla“[ix] i književnici Džordž Orvel[x] i Rej Bredberi[xi], slika paradoksalno postaje uverljivija od reči, izgovorene ili napisane, jer će uz kompjutere i „pametne“ telefone, po Polu Viriliu[xii] uskoro pismo, a zatim i govor postati suvišni. Ostaju nam na raspolaganju prizor kao sećanje i slika kao dokument.
Uz proučavanje i kopiranje umetnosti malih i velikih novih majstora minijature bedža[xiii] sanjario sam, kao u niskobudžetnom naučno-fantastičnom filmu, da pripadnik neke buduće civilizacije iskopava i briše šut i prašinu sa jedne od ovih slika, otkrivajući svojevrsnu umetničku „pank arheologiju“.[xiv]
[i] Better Badges je u svom katalogu imao i sekciju Yu bedževa, a po Džoliju MekFaju, osnivaču i vlasniku kompanije, najviše porudžbina, naravno posle Britanije stizalo je iz tadašnje Jugoslavije, mnogo više nego iz Francuske i Švedske na pr. MekFaj priča da mu je ideja sa bedževima bila da to nije modni aksesoar već medij za prenošenje poruke. Ljubitelji pank grupe koja još nije potpisala ugovor sa diskografskom kućom, mogli su da je promovišu noseći bedž sa logom grupe na svojoj kožnoj jakni. Zvanično“prvi” pank bedž, bedž grupe The Ramones, Džoli je dizajnirao nekoliko dana pre prvog londonskog koncerta Ramonsa u Roundhouse-u, 4. jula 1976. da bi ga prodavao na istom. MejFaj se seća: “Dobro se sećam rada na dizajnu, sedevši u kuhinji Erika Ajdla (monipajtonovca, op.aut.) Uradio sam letraset natpis, ali je trebalo da ga istaknem pa sam ga uokvirio perom i tušem. To je bilo pomalo nevešto ali sam morao tako da uradim. Javna počast za Džona Kerda koji mi je dozvolio sa se smestim na kraj Des Kejovog (britanski stend-ap komičar, op.aut.) štanda za hipi džidže i rizlu. Od tada se više nikada nisam osvrnuo.” Izvor: https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10153608744711850&set=gm.10154222930563886&type=3&theater
[ii] Niskobudžetni i niskotiražni samizdat časopis u kome je izbrisana granica izmedju proizvodjača i potrošača. Na demokratičan način čitalac preuzima ulogu novinara, dizajnera i izdavača i izdaje svoj list, prodavan jeftino, skoro po ceni proizvodnje.
[iii] Trompe-l’œil (francuski, u prevodu “prevariti oko”) je slikarska tehnika koja se služi realističnim tretmanom u stvaranju optičke iluzije da su slikani objekti trodimenzionalni.
[iv] Hebdidž, Dik, Potkultura: Značenje stila, Nolit, Beograd, 1979.
[v] Markus, Grejl, Tragovi karmina: Tajna istorija kulture XX. veka, Gradac, Čačak, 2013.
[vi] (Ibid.)
[vii] Vlasnik robne marke donjeg veša “Agent Provocateur”.
[viii] Za ovu priliku, Kore je predvideo da plamen zapali Boris Džonson, omraženi, bivši gradonačelnik Londona. Kako Kore navodi, Džonson i Toni Bler, bivši premijer i vodja Laburističke partije, da bi bili inicirani u Klub Bulingdon tokom studija u Oksfordu, morali su da zapale novčanicu od 50 funti pred nekim beskućnikom tako da je Kore zbog iskustva paljenja hartija od vrednosti kvalifikovao Boris Džonsona za ovaj čin. Kore će, prema izvoru Vice spaliti pank memorabiliju u vrednosti od pet miliona funti, a eventualno će samo zadržati figuru Sida Višousa, jednu od više stotina takvih koje je Kore sa majkom, Vivijan Vestvud pravio od lutaka sličnih Barbiki, oblačivši ih u minijaturnu pank odeću i nameštajući im raščupanu pank frizuru. Izvor: http://www.vice.com/rs/read/dzo-kore-i-jengova-pank-zbirka-od-pet-miliona-funti-koju-ce-spaliti
[ix] Debor, Gi, Društvo spektakla, Anarhija/ blok 45, Beograd, 2003.
[x] Džordž Orvel, 1984, BIGZ, Beograd, 1984.
[xi] Rej Bredberi, Farenhajt 451, Laguna, Beograd, 2003.
[xii] Virilio, Pol, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000.
[xiii] Osim vizuelne posvete memorabiliji bedžu kao simbolu moje mladalačke kreativne inicijacije, izložba je omaž poznatim i manje poznatim pank i post pank dizajnerima, od Vinstona Smita (Dead Kennedys), Linder Sterling (Buzzcocks), Majka Kolsa (Killing Joke, Malicious Damage), preko Džolija MekFaja, Slim Smita, Majkla Vilijamsa, Megan Smit (svi Better Badges) do samih pank autora i vodja grupa koji su i dizajnirali bedževe i omote ploča-a, Spizza (Spizz Energi, Atletico Spizz 80), Stjuart Godara alias Adama Anta (Adam and the Ants), Džun Majls Kingston (Modettes, The Communards) i drugih.
[xiv] Kada je video moju kolekciju originalnih pank bedževa, Džon Lengford (Jon Langford) frontmen The Mekons, jedne od prvih engleskih pank grupa i po Grejlu Markusu najrevolucionarnije grupe na svetu, uzviknuo je „Koja pank arheologija!“.
