Adela Jušić
Adela Jušić rođena je u Sarajevu, Bosna i Hercegovina, 1982, gde živi i radi.
Diplomirala je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu i magistrirala Ljudska prava i demokratiju u Jugoistočnoj Evropi, Univerzitet u Sarajevu i Bolonji. Članica je i jedna od osnivačica Udruženja za kulturu i umjetnost CRVENA. Izlagala je na oko stotinu internacionalnih izložbi, bila je na nekoliko rezidencijalnih programa za umjetnike/ce i dobitnica je nagrade YVAA 2010, Henkel Young Artist Price CEE 2011 i Specijalne nagrade Oktobarskog salona 2013.
Njen rad skoro uvijek polazi od ličnog iskustva i memorije, a za cilj ima biti feministički i političan. Adela se bavi videom, video performansom, koristeći se narativom i svojim glasom kao glavnim elementom izražavanja. Radi i instalacije, feminističke didaktičke radove, koji se uglavnom sastoje od teksta. Feministkinja.
Šta trenutno čitaš?
Elizabeth Grosz
JACQUES LACAN, A FEMINIST INTRODUCTION
Grosz objašnjava/kritikuje Lakanovu misao (i Frojd je tu gdje je potrebno) na vrlo jednostavan način, ali ono što je meni najvažnije, iz feminističkog diskursa. Pa tako falus, označitelj, nedostatak penisa, kastracija, bivaju razmatrani na jedan drugi način. Nije teško za čitat’, a vrlo je važno za pročitat’.
U kom prostoru radiš?
U svojoj sobi i u stanu koji naše udruženje CRVENA renta kao radni prostor. Obzirom da sam ovisna o druženju, onda kad imam puno posla, moram da se zaključam kući i progutam ključ na nekoliko dana. Tada ne idem ni u CRVENU. Tada ne idem ni do prodavnice, jer ko zna šta može da me navede na krivi put kad promolim nos vani.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Dobra muzika u kombinaciji sa dobrim sound sistemom. Zvuk hladne pive koja upravo biva otvorena. Nakon napornog dana na kompjuteru, zvuk gašenja Windows-a.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Dosta psovki, patrijarhat, nepravda.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Ja sam najveća, to je sigurno. Jedna od većih s kojima se kao žena čini mi se, relativno uspješno suočavam, je svakako patrijarhat. To radim na razne načine, ponekad polako, sa strategijom, strpljenjem i pametno, ponekad agresivno i u inatu, dok radim, na ulici u javnom saobraćaju, u kafani u 5 ujutru…
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Pa sigurno sam dio bosanske umjetničke scene, ali ona jedva postoji u pravom smislu te riječi. Ona postoji možda više van prostora Bosne, nego unutar njega. Primjećujem malene korake ka naprijed, ali i iste tako malene korake u rikverc, tako da imam osjećaj da se sve stoji.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnica/ka i/ili umetničkih radove koje voliš?
Volim kad vidim da umjetnici i umjetnice zaista žive ono što svojim radovima govore, problematiziraju, opisuju, pokazuju, predstavljaju. Volim kad upoznam one od njih koji nisu ego manijaci. Volim kad ne popizde ako im rad ne može biti postavljen baš onako kako su zamislili. Volim kad se lijepo ponašaju prema tehničarima, majstorima i sličnim „podređenim“, a kad su zajebani, čvrsti i jaki u komunikaciji sa kustosima, galeristima i sličnim „nadređenim“. Volim kad se konačno svi opuste i napiju nakon otvorenja. Volim honorare. Volim kad mi kažu da je cifra „neto, ne bruto“. Volim kad dobijem sobu u kojoj se može pušiti kad putujem na izložbu.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog alarma, zato što kasnim ili zato što sam shvatila da sam previše spavala. Zapravo uvijek skočim iz kreveta. Ne volim snuzanje i valjanje. Ustajem ko da sam u vojsci. Osim u ekstremnim situacijama kad zaspem u 6, a moram ustat u 8 ili ako ima neko drag pored mene da se zajedno valjamo. Onda ide malo sporije.
Da li postoji neko kome bi htela da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Šta mi vrijedi… Ove koje bi imala pitati što šta ne zanima ni što postojim, a kamoli šta bi ih pitala. A odgovorili bi mi malo sutra. Čak i kad bi, pričali bi laži i gluposti.
Za 2015. planiram da …
Meni nekako ko da je prošla godina. Ne planiram puno. Skinuti s leđa neke poslove koji me samo muče, producirati još jedan rad, imati još izložbi, raditi u Crvenoj, pronaći još jedan magistarski, ne bi li zbrisala iz države u 2016. na godinu dana, jer duže ne bi ostajala nigdje. Ne može čovjek danas puno planirati, to sam isto skontala. Ali trudim se, ipak.
