2deep.mp4
Dva i po sata crtanih filmova zvuči kao odlična zabava. Da li je samo to u pitanju i da li je Dizni savršen alat za otvaranje tema koje želimo da izbegnemo? Izložba 2deep.mp4 Aleksandre Kovačević i Jelene Nikolić u galeriji U10 bio je odličan povod da otvorimo ove teme i upoznamo dve umetnice koje stupaju na scenu.
Ovo je vaš prvi zajednički rad. Da li ste ga planirale neko vreme ili je to bio splet okolnosti?
Aleksandra Kovačević: Rad je bio prilično planski. Ja sam želea sa Jelenom da radim još na fakultetu, ali tamo je to bilo nemoguće. Na kraju svake godine, nekako ispadne bitnije da studenti budu ocenjeni kao pojedinci, a ne šta, kako i zbog čega rade.
Jelena Nikolić: Mi smo se bavile sličnim temama, a Diznijevi crtani filmovi su se provlačili kroz naše ranije radove, samo na malo drugačiji način. Kod mene je to bila neka vrsta samospoznaje, kod Aleksandre društveni pritisci, internet… I onda je bilo skoro pa logično da uradimo nešto na tu temu zajedno.
Kako je nastao vaš rad?
A: Mi smo poslale naše portfolije na konkurs u U10, nismo imale konkretan projekat. I u novembru smo shvatile da nam se bliži termin, tačnije, javili su nam da nam je otvaranje 26. februara. U tom periodu smo iznajmile neki prostor i naterale smo se da uradimo nešto za izložbu. Posle nekog vremena i brainstormovanja došle smo do ideje da želimo da se bavimo Diznijevim crtanim filmovima. Zapravo, Jelena je već imala neke radove na tu temu, to su bili stilovi iz crtaća, a ja sam imala neke slike sa Snežanom i twitter ptičicama. Ja sam predložila da to izlažemo kako bi povezale naše priče, pošto te radove nismo izlagale van školske izložbe. Ipak, brzo smo shvatile da želimo da napravimo zajednički rad konkretno za izložbu.
Onda ste se odlučile za crtane filmove?
A: Prvobitna ideja bila je da izdvojimo samo tilove bez videa.
J: Mislim, bilo je million ideja i bile su baš glupe.
Ok, ali kako ste došli do ove forme, da video traje u proseku 15 sekundi?
A: To smo rešile bukvalno na samom kraju, pri finialnom montiranju.
J: Da, to je došlo na kraju, ali strava mi je što je sve išlo nekako postepeno. Od tih početnih ideja daljim razrađivanjem dolazile smo do nekih malo boljih.
A: Ja zapravo mislim da su sve ideje bile ok.
J: Sve su bile prihvatljive, ali to nam nije bilo dovoljno. Realno, kada bi neko došao i video to, rekao bi nešto tipa: “Ok, nije ovo loše” , ali samo to.
Prvo ste eliminisale sliku, ostavile ste titlove, a kada ste izbacile zvuk?
J: Trebalo je da postoji jedan video samo sa titlovima, a da zvuk da ide zasebno. Ipak, nećemo sada o tome, pošto i to nameravamo da uradimo.
Titlovi su originalni, niste dodavali ništa svoje?
J: Da, originalni su. Samo su u radu kombinovani titlovi iz jedog filma sa scenama iz drugog filma.
A: Tehnički, to je izgledalo ovako: prvo smo eksportovale svaki crtać u jpg, a svaki crtać u proseku ima po 130 000 jpgova, što je bilo jako zahtevno za naše kompjutere, a i za nas, ipak je trebalo je sve to koncentrisano pregledati. Titlove smo otvorile u wordu i onda smo izdvajale ono što je nama delovalo zanimljivo i simptomatično. Prvobitno smo želele da imamo malo kritičkije radove, koji bi imali, u umetničkom svetu prilično često korišćenu, formu super cut-a. Onda smo rešile da nju ipak izbegnemo, iako ja volim takve radove, ne vidim razlog zašto bi to sad ponavljale beskonačno, kada možemo da smislimo nešto adekvatnije. Ja sam nekako uvek da se izazove taj formalni status quo. To što nešto kao “umetnička” forma ne postoji ne mora da znači da neće postojati u budućnoti. Negde dve nedelje pred otvaranje, kada su sve ključne scene već bile izmontirane, bilo je u planu da napravimo jasan narativ pri finalnoj montaži, što bi, iz ove perspektive bilo isforsirano i suvišno. U nekom svom šestojutarnjem ludilu razmišljajući kako će se i kada sve to eksportovati, koliki će to pakao biti, i kako se to možda nikada neće desiti, shvatila sam da u stvari ceo naš rad vrelo svesno računa na random momenat i da tu činjenicu možemo konceptualno iskoristiti i pri samoj montaži (ili nedostatku iste). Mislim da je rad čitljiv u tim svojim mikro celinama, te bi bilo preterivanje da mi konstruišemo neki dodatni narativ i da je, u stvari, medijski mnogo čistije da klipove ostavimo u stanju u kome su inicijalno napravljeni. Ideja da stotine klipova ide na shuffle i da mi nemamo kontrolu kako se ti narativi grade, u stvari je ono što omogućava nekome ko gleda ovaj rad samo jedan minut da stvori jasnu sliku i najbolji test čitljivosti nekoliko grupa stereotipa, za koje smatramo, da se u ovim crtaćima konstantno ponavljaju.
Opet se vraćam na titlove. Ako dobro razumen, želele ste da učitate određeni kontekst iz titla u sliku iz druge priče?
J: Mi smo odmah nekako učitavale taj smisao, čim vidimo u trenutku nam se javi i pomislimo: “Ovo bi odlično išlo uz ovu scenu”.
To znači da ste morali veoma temeljno da pređete sadržaje svih titlova?
J: Da!
A: Bilo je jako naporno i izazovno, radile smo po 8 sati dnevno, tri meseca na tome, ne poznajući prethodno softver koji smo koristile (Premiere).
Ovaj rad vam je, dakle, omogućio svojevrsno usavršavanje za budućnost?
J: Sad samo da se zaposlimo negde i sve ok!
Smeh.
Ono što se meni dopada kod ovog rada je njegova preciznost. Za kratko vreme vam da sve potrebne informacije.
J: Drago mi je. Mi nismo htele da rad dodatno pojašnjavamo kroz tekst za katalog. Dobile smo čak i neke kritike vezano za ovaj liflet koji se deli u galeriji. Glavna zamerka je da nema dovoljno informacija. Mi smo samo prenele sa Wikipedie definiciju apofenije, nismo htele da nekome sažvaćemo svoj rad, već samo za to da publiku dovoljno zainteresujemo za dalje razumevanje. Mislim da je ovaj rad dovoljno komunikativan i da svako može vrlo lako da se poveže sa njim.
Potpuno je u redu očekivati od publike da uloži više napora pri konzumaciji sadržaja koji joj se nudi u galeriji, ali izgleda da se publika ne slaže sa takvim pristupom.
A: U potpunosti se slažem se sa Jelenom.
Ono što me je, od trenutka kada sam pogledao izložbu, zaintrigiralo je vaš odnos prema Dizniju. Učinilo mi se da je to neka generacijska stvar, ovde su prikazane sekvence iz bajki, ovde nema Mikija, Šilje i ostalih likova koji meni prvo padnu na pamet. Da li vam je Dizni puno značio u odrastanju?
Da! (obe u istom trenutku)
J: Nije slučajno da su to sve bajke. Mi smo iskoristile te filmove kao široko prepoznatljivo sredstvo koje na jedan pitak i lako shvatljiv način govori o društvenim temama koje nas okupiraju.
www.aleksandrakovacevi.wix.com
www.nikolicgjelena.wix.com/jelenanikolic
